Живана Терзић била је једна од хероина у балканским и Првом свјетском рату, позната по томе што је у српској војсци достојно замјенила свог погинулог брата.

Живана Терзић

Названа „Амазонком са Дрине“, ова храбра жена је своју ратничку каријеру отпочела у Македонији, заслугом војводе Ђорђа Ристића, који је пристао да је прими у четничку чету и од осталих саборца сакрије њен прави пол.

За вријеме балканских ратова Живана је радила као болничарка, док се у Првом светском рату придружила српској војсци и напредовала од чина каплара до наредника, наведено је у „Слободној енкциклопедији”.

За исказану храброст одликована је медаљом за храброст.

Доступни записи говоре да се родила 1888. године у поцерском селу Варни, у имућној породици Живана Милошевића. Како је још од детињства била нарушеног здравља, родитељи су је, на приједлог народног посланика Рајка Гавриловића, са око 14 година, уписали у Радничку школу Ђурђине Пашић у Београду.

Доласком у престоницу Краљевине Србије Живана је морала да оконча период дјетињства на селу, и врло брзо сазрије у градску девојку, која се први пут у животу заљубила у двадесетогодишњег Милана Терзића, на одслужењу кадровског војног рока у Краљевој гарди, родом из села Цикоте у Јадру.

Када су започеле Четничке акција углавном на подручју Македоније и, ређе Старе Србије, Живанин момак Милан Терзић, са којим је већ неколико година била у вези, је као „ватрени” патриота, ступио у четнички одред и отишао у Јужну Србију. Стицајем околности није се прије поласка поздрави са својом дјевојком Живаном која је тешко поднијела растанак са Миланом.

Растанак од Милана, мотивисао је тада осамнаестогодишњу дјевојку да се придружи четницима и тако покуша да пронађе вољеног човека.

Представник четничког удружења, Ђорђе Ристић Скопљанче, коме се Живана обратила за помоћ, послије краћег разговора, пристао је да Живану упути у Македонију, у којој је кријући прави разлог приступања четницима као највећу тајну вјеровала да ће се једнога дана састати са својим момком.

Она на први поглед није деловала као особа женског пола, јер је била кратко ошишана, а обучена у четничко одело, са карабином о рамену и реденицима преко груди више је личила на мушкарца. Живана је временом постала прави ратник и у свим борбама, па и у најтежим, била је у првим редовима.

Са Миланом Живана се срела тек након неколико мјесеци, када су се њихове чете саставиле на Шар планини.

У балканским ратовима Живана је била болничарка у пољској војној болници у Ристовцу.

На почетку Првог свјетског рата Живана Терзић је имала 27 година. Након што је њен брат је погинуо у борби на Гучеву, поново је обукла четничко одело, оставила кућу и кренула у војевање са Српском војском.

На Дрини је заједно са Гвозденим пуком Моравске дивизије, који је водио даноноћне борбе против надирућих аустроугарских трупа, као припадник другог вода друге чете другог батаљона због храбрости испољене у борбама, задобила поштовање својих претпостављених и сабораца. Због испољене храбрости у ноћној бици на Курјачици, недалеко од ријеке Дрине, Живана Терзић добила је чин каплара.

У јесен 1915. године, за вријеме повлачења српске војске преко Албаније Гвоздени пук је био у заштитници и стално водио борбе против непријатељских војника. У познатој бици на коти 1212, код Битоља, Живана је одликована за храброст медаљом „Милош Обилић“ и чин наредника.

У трећем од неколико јуриша у заузимању коте 1212. Терзићева је рањена у стомак и пребачена на лијечење и опоравак у Вертекоп, а потом у Француску. Током лијечења војни љекар је установио, да Живана има заостао метак у трбушној дупљи и да више није способна за борбу.

Међутим ова храбра и упорна жена, после три мјесеца лијечења, вратила се на фронт и то образложила речима: „Ја сам са пушком изишла из Србије, хоћу са пушком и да уђем у Србију, или ме убијте”.

Живанину упорност и храброст нико није желео да оспори. Добила је оружје и међу првима, са члановима Врховне команде Српске војске, ушла у слободну Српску престоницу.