Љета 1942. када је Црна легија спровела наш збијег са Козаре у логор на Сави, мртви се нису могли избројати. Гледала сам како мушкарце убијају маљевима на обали. Дjецу су убијали у логору крај барака. Још чујем мајке како кукају за њима. А тог сељака који је крвнику говорио „само ти ради свој посао“, најбоље сам запамтила. Сваки дан његова слика ми је пред очима.

Милка Ћургус Гостовић

Потресну исповијест о страхотама логора у Јасеновцу, које је преживjела као диjете, први пут је за „Новости“ испричала Милка Ћургус Гостовић, родом из Побрђана крај Козарске Дубице.

Вели, било је љето 1942. када су усташе и Нијемци „чистили“ Козару.

– Са седам година осуђена сам да се сјећам Јасеновца сваког дана када се пробудим – прича нам бака Милка.

– Побјегли смо из Подбрђана на Козару пред усташама и мајка нас је крила у шибљу и папрати, баш као у оном филму „Козара“. Сјећам се и како је прошао неки војник, а тек рођени Маринко у том моменту је заплакао. Опсовао нам је матер и кроз зубе рекао: „Зачепи то дијете.“

Послије је наишла Црна легија, присјећа се даље Милка. Они су испред себе тјерали велики народ, све до вагона на споредном колосјеку у Церовљанима. Неколико дана ту су били затворени, без воде и хране, пили су и своју мокраћу… Улазак у логор, каже, био је страшан.

Не заборавља слику како мушкарци клече, а усташе их ударају маљем у главу и гурају у ријеку…

– Било је јутара када смо поред бараке видјели потоке крви како се поред сливају. Тих ноћи чули би се цика, урлање, плач и писка мајки. Одвајали су дјецу од мајки и убијали их. Нека жена, усташкиња, црнка, била је највећи крволок.

– Давали су нам оброке ријетко. Сјећам се пасуља са пјеском. Пасуља у порцији пар зрна, а пјеска много, да затрпа стомак, да не кукамо гладни – сјећа се.

– Хљеб као да је имао неке жице, тако се развлачио…

„Само се сјећам да су покрштавали нашу дјецу говорећи „више нисте српска дјеца, сад сте Хрвати“, тако су говорили. Својим очима сам гледала како су убијали, дјеца плачу, мајке плачу, убију мајку, дијете убију, нас нису одвајали од мајке и то само пуком срећом, не знам ни сама како. Нас дјецу нису тјерали да радимо, људи су копали ровове, усташе су их тјерале да своје убијају. Један је терао брата сестру да убије и баци је у ров, а он бјежи неће, а овај га само убије. Па су тјерали да силују своју мајку или сестру, свашта су радили под милим богом. Хвала богу да сам остала нормална, много сам ствари позаборављала, али ово чега се сјећам је тешка траума“, рекла је старица за Еспресо.

Како је њена мати Зорка успјела да убиједи усташе да их послије три мјесеца логоровања пусте, Милка не зна сигурно. Прича да су сви били слаби и болесни од тифуса и претпоставља да су их зато ослободили. Ћургуси су се вратили у Побрђане још током рата, али све је било спаљено..

СВЈЕДОК УБИСТВА СТАРЦА ВУКАШИНА

ДАНА када је убијен старац Вукашин Мандрапа, који је због мученичког страдања, уписан 1988. у Именослов Српске православне цркве, Милка се сјећа најбоље:

– Била сам довољно близу да чујем како му усташа нуди живот у замјену ако изговори: „Живео Анте Павелић.“ Није хтио.

Одговорио му је: „Само ти, дијете, ради свој посао.“ Гледала сам како му сјеку прво једно, па друго уво, затим нос… Чула сам и како он на сва питања одговара крвнику: „Само ти, дијете, ради свој посао.“