Пише: Нил Кларк, 14. март 2003. Гардиан

Нил Кларк, текст

У читуљама западних листова Зоран Ђинђић је скоро увијек слављен као бивши студент-агитатор, који је храбро повео народни устанак против окрутног диктатора и покушао да уведе своју земљу у нову демократску еру. Али изван Си Ен Ен-ове верзије свјетске историје, каријера Зорана Ђинђића изгледа прилично другачије.

Они који се ограђују од доктрине промјене режима требало би да се сјете да Ирак није прва земља у којој су америчка и друге западне владе покушале организовати уклањање владе која није одговарала њиховим стратешким интересима. Прије три године, на реду је била Милошевићева Југославија.
У својој недавној биографији Милошевића, Адам ЛеБор открива како су Сједињене Државе натрпале 70 милиона долара у кофере српске опозиције у њеном напору да збаци југословенског лидера 2000. године.

По наређењу тадашњег државног секретара Мадлен Олбрајт, тајна америчка канцеларија за југословенске послове била је припремљена да потпомогне организовање устанка који би збрисао аутократског Милошевића са власти.

Истовремено, постоје докази да су подземне криминалне групе, контролисане од стране Зорана Ђинђића и повезане са америчком обавјештајном службом, извеле серије успјелих атентата кључних људи који су подржавали Милошевићев режим, укључујући министра одбране Павла Булатовића и Жику Петровића, шефа југословенског авиопревоза.

Када су С. Милошевић и његова Социјалистичка партија коначно пали, Сједињене Државе су добиле “реформистичку” владу у Београду какву су жељеле. Нови предсједник Војислав Коштуница је примио букете, али полуге моћи је држао човјек Стејт Дипартмента Зоран Ђинђић – и он сигурно своје вашингтонске спонзоре није изневјерио!

Први приоритет је био увођење програма “економских реформи” – што је израз новог свјетског поретка за распродају државне имовине у бесцење мултинационалним компанијама. Преко 700 000 југословенских предузећа остало је у друштвеном власништву и углавном је било контролисано од стране радничких одбора, са свега 5% капитала у приватном власништву.
Компаније су могле бити продате ако је мање од 60% капитала припадало радницима. Ђинђић је брзо промијенио законе и распродаја је могла да почне.

Послије двије године у којима је хиљаде друштвених предузећа било продато, (многим компанијама које су учествовале у бомбардовању Југославије 1999.), прошломјесечни извештај Светске банке је обиловао похвалама Ђинђићевој влади и њеном “ангажовању интернационалних банака у процесу приватизације”.

Али Ђинђићу није било наређено да прода само државну имовину. Милошевић је такође морао да оде, за обећану награду од сто милиона долара, чак ако је то значило и његово киднаповање у супротности са југословенским законима и слање авионом РАФ-а на амерички финансирано режирано суђење у Хаг.

Кад је продао имовину своје земље, њеног бившег предсједника и своје политичке ривале, шта је још остало да се прода? Једино још сама држава. И јануара ове године Ђинђић је управо то и урадио. Упркос супростављању већине њених грађана, “вјесник демократије” слиједио је захтјеве “међународне заједнице” и послије 74 године име Југославије нестало је са политичке мапе. Стратешки циљ њене замене серијом слабих, подијељених протектората коначно је био постигнут.

Понекад, ипак, и најбоље изведени планови крену наопако. Упркос западним хвалоспјевима, мало ће Срба оплакивати Ђинђића. За велику већину Срба, Ђинђић ће остати запамћен као квислинг који се обогатио продајући своју земљу онима који су тако немилосрдно водили рат против ње, свега неколико година раније.

Ђинђићеве толико хваљене реформе подигле су цијене комуналних услуга небу под облаке, незапосленост је оштро скочила на 30%, и скоро две трећине Срба сада живи испод линије сиромаштва.

Још није јасно ко је испалио хице који су убили Зорана Ђинђића. Вјероватноћа је да је то била операција подземља, његове везе са организованим криминалом коначно су га сустигле. Али, ма како то сурово звучало, има много људи у Србији који би радо повукли обарач. У својој недавној посјети Београду, био сам погођен не само разином економске неправде, него и мржњом скоро свакога кога сам срео према премијеру, чија је популарност у народу пала испод 10%.

Лекција из Србије за данашње серијске мјењаче режима је једноставна. Можете покушати да подјармите људе санкцијама, разарањем и бомбама. Можете, ако желите, да збаците владе које вам се не допадају, можете покушавати да наметнете своју вољу постављањем Хамида Карзаија, генерала Томија Френкса или Зорана Ђинђића да глуме империјалне конзуле.

Али не замишљајте да можете натјерати понижени народ да их поштује.