02/07/2021
Рођен је на ,,граници” у Паповини, малом засеоку села Казанаца 1909. године, на тврдом кланцу између Херцеговине и Црне Горе, куда су многе турске чете најчешће остављале своје главе. Одрастао је уз оца Сима и мајку Ђурђу, уз струне гусала и приче о слободи и јунаштву и турским погибијама. Радојица завршава Богословију на Цетињу и свештенички посао започиње у Пиви, у Стабнима. Жени се Иконијом Аџић са којом је добио шесторо дјеце.
У међувремену се у Казанцима обновила црква Светог Михајила, стара још из турског времена и свештеник Радојица бива премјештен у свој родни крај. У његовом сусједству у селима Казанци, Вратковићи и Бобатово гробље настањена је велика и поносна на своју историју породица Тепавчевића, чије поријекло води директно од Павла Орловића, знаменитог косовског јунака и најпознатијег српског рањеника.
Војвода Радојица Перишић
Све дјелује идилично али долази до рата, распада државе и појаве усташлука. Радојица помно прати ситуацију и осјећа да се спрема велико зло, посебно са запада. Стижу и појачања усташке полиције на оближње Брљево. Они се мотају по околини, прибојавају се да дубље залазе у села. Испитују чобанице о мушким главама, колико их има, шта раде и гдје су. Очигледно је да нешто гадно смерају. Муслимани у Автовцу и Гацку ,,дижу главу” и често пријете. Прошло вријеме им није било по табијату.
Поп одмах провјерава тужне вијести и скупља виђеније људе из Казанаца и Вратковића а изгледа и из других села, савјетује се са њима шта је чинити, мада је свима јасно да се усташе морају напасти пре него што они нападну њих. То су и урадили већ око пола ноћи између петог и шестог јуна. Можда је исправније славити пети јуни када су извршене припреме а око поноћи нападнута је касарна на Брљеву. Метак слободе испаљен на Брљеву те ноћи одјекнуо је широм Ендехазије а допро је не само до Загреба већ и и до Хитлеровог штаба у Њемачкој.
Те јунске ноћи подигли су се на оружје мјештани свих околних села, негде око три стотине људи. Навешћу пример куће Вучића Паповића из Горњих Казанаца из које су исту вече у рат кренили Милан и Аћим са својих десет синова, дакле дванаест пушака. Каква је трагедија касније задесила народ, пре свега због несрећне подјеле у народу, говори податак да је од њих дванаест рат преживело само четворица. Гинули су од Казанаца до Никшића, Лијевча поља па све до Словеније.
У зору шестог јуна, на брду Гату освануо је српски барјак из села Галешине, као симбол пркоса и слободе. Поставило се питање вође, мада је свима јасно да је то разборити поп и најмаркантнија личност краја свештеник Радојица Перишић. Сељаци само погледом испратише попа и то је било готово! Он се нећкао, јер је био свештеник, али је морао да поштује вољу већине. Од тада више није служио службу, пушку би одлагао и стављао епитрахиљ само у случајевима сахране својих бораца.
Због своје привржености Краљу и отаџбини ,,попова села” су неколико пута била смртно угрожавана, прије свега од стране пивских, голијских и србијанских партизана а богами и херцеговачких. Иако су три пута пљачкана и паљена увијек су успијевала да се одбране и дизала се из пепела. Колика је страст за уништење српске слободне територије говори битка на Гату, доминантном брду на Гатачком пољу, које је од почетка до краја рата представљало симбол српске слободе. Јуна ( 10/11 ) 1942.године на њему је погинуло седамдесет партизана у безуспешним нападима Прве пролетерске бригаде да га заузму, иако је поп безброј пута позиво на прекид борбе и бесмислено проливање братске крви.
Мало је познато да су још за вријеме рата, по угледу на усташе многе српске породице припадника попове војске завршиле у јамама, например породице Николић у јами у Клањевој страни у Горњим Казанцима али један број и у Голији а чланови породице Паповић чак у Стозима, у Голији близу Никшића. Капетан Душан Бајагић, лични пријатељ Радојице Перишића, учесник устанка у Гацку, бачен је у јаму Брусеви код Смријечна у Пиви. Послије рата су ова своја срамна дјела скривана називајући их некаквим лијевим грешкама.
Познавао је историју породица сваког свог војника, па је паузе користио да исприча свакојаке досетке и породичне занимљивости. Био је изузетан хуманиста. Све заробљене војнике је ослобађао. Није дозвољавао да се убијају, то није дозвољавала његова свештеничка савјест. Пропуштао је и партизане да прођу, али само уз један услов да нема пуцања и убијања. Имао је прилике да ликвидира најжешће противнике, никада то није урадио, увијек би их ослобађао уз братски савјет.
Двадесетог јуна у Казанце преко Дражљева долази из Србије Милорад Поповић, маркантни капетан Краљеве гарде. Док је пролазио улицама београдске даме су обично отварале прозоре и дивиле се његовом мушком стасу и љепоти а краљица Марија му је у знак поштовања поклонила најбољег коња. Кажу да су га Казанчани величанствено дочекали. Касније, кад је устанак шире плануо поп ће му, у знак повјерења предати команду над Гатачким четницима а он преузети команду над можда најелитнијом Дражином јединицом, Другом Гатачком (Голијском) бригадом.
Радојица ће током рата са својом јединицом будно мотрити на усташка упоришта у Кули Фазлагића и Борчу и учествовати у свим борбама широм Херцеговине, посебно су биле тешке четрдесет трећа и четврта година. Да је којим случајем пришио петокраку каријери вође јунског устанка не би било краја, примио би све ленте и ордење новог вјештачког свијета? Али, преовладала је светосавска свијест, зрелост, интелектуална горштачка супериорност саткана у Казаначком камену и поп је са својим борцима до краја остао вјеран ,, часном крсту и слободи златној”.
За показано јунаштво и врлине два пута је одликован. Први пут одликовао га је Краљ Петар ,,Карађорђевом звијездом са мачевима” а други пут митрополит Јоаникије свештеничким ,,Црвеним појасом са листама”. За војничке заслуге, једини од Драже овлашћени Војвода Илија Трифуновић Бирчанин, предратни предсједник Народне одбране, доделио му је то поносито звање Војводе. АУТОР: Светозар Црногорац
Извор: Слободна Херцеговина
