Корона година донијела нам је много изазова, али нас и натјерала да више обратимо пажњу на оне који су на првој линији одбране против ове пошасти.

Др Драга Љочић

Схватили смо колико су нам љекари и медицинско особље битни, те није згорег сјетити се жене која је била прва жена љекар у Србији.

Др Драга Љочић рођена је у Шапцу, 22. фебруар 1855, а преминула у Београду, 5. новембар 1926. године.

Била је прва српска љекарка, феминисткиња и суфражеткиња. Медицину је студирала у Цириху, као једна од ријетких жена студената медицине у то вријеме, пише Википедиа.

Била је велика филантропкиња и заштитница дјеце. Искрено и енергично се залагала за отварање дјечијих болница, изградњу домова за незбринуту дјецу. Због ових и сличних ставова често је била прозивана и у јавности препозната као особа која јавно промовише неморал. Њена истрајност, искреност и посвећеност увијек су били јачи од било које осуде и она је захваљујући вјери у себе и у исправност својих циљева успјела да те идеје и реализује.

Драга Љочић је једна од најинтересантнијих жена у модерној историји Србије.

Од када је започела каријеру љекарке непрестано се борила са мизогинијом и појединцима који су покушавали да је на сваки начин дисквалификују и уклоне са послова које је обављала. Тешко се запослила у државној служби. Није имала право на једнаку плату, нити пензију.

Од младости је водила личну борбу за професионално изједначавање мушкараца и жена и ту борбу је преносила и на женске огранизације које је основала са својим малобројним истомишљеницама. Јавно се залагала за стицање права гласа за жене, и до краја је остала вјерна младалачким идејама о социјалној једнакости. Као болничарка, а касније и као љекарка, учествовала је у српско-турским ратовима, српско-бугарском рату у 19. вијеку, као и балканским и Првом свјетском рату у 20. вијеку и на тај начин показала своје безгранично и неупитно родољубље и лојалност отаџбини која јој није узвратила једнаким поштовањем и признавањем њеног професионалног рада.

Образовање, војна служба, каријера и борба за равноправност

Драга Љочић била је пето дијете трговца Диме и Марије. Породица Љочић − првобитно Љочи или Љоти − поријеклом је цинцарска, а у Шабац се око 1820. године доселила из Госпеша близу Ресена. Драга је основну школу завршила у Шапцу, а Вишу женску у Београду.

Пошто је завршила Лицеј, 1872. је постала прва Српкиња која је похађала циришки медицински факултет. Током студија, Драга Љочић се сусрела са руским студенткињама преко којих се упознала са идејама и учењима руских нихилиста, што је кључно утицало на формирање њених политичких ставова и дефинисало њен однос према феминизму. Када је 1876. почео српско-турски рат (1876-78) напустила је студије и придружила се српској војсци као болничарка. Након учешћа у борби на Шуматовцу одликована је чином поручника. По завршетку рата Драга Љочић се вратила у Цирих, гдје је 1879. дипломирала са темом Прилог оперативној терапији фимбриома материце и тако постала прва српска љекарка.

По повратку у Србију безуспјешно је покушавала да нађе посао у државним институцијама. Упутила је и званичан допис Министарству унутрашњих дјела, у коме је тражила да јој издају лиценцу за рад на основу дипломе са циришког универзитета. Неколико пута је одбијен захтјев, а изговори за дискриминацију били су различити, а најапсурднији је тај да „ јој се не може удовољити на захтјев јер жене не служе војску“, што је у њеном случају била потпуна бесмислица пошто је имала и чин поручника.

Тек након личних ургенција краљице Наталије одређена је комисија којој је био задатак да потврди или оспори Драгину стручност. Комисија је, након темељног испитивања, веома повољно оцјенила стручне квалификације докторке Драге Љочић и тада јој је одобрено да отвори приватну љекарску праксу. У државној служби, међутим, није могла да добије равноправан статус са осталим колегама. Она је тек 1881. успјела да се запосли, као љекарска помоћница, у државној болници у Београду. Вршила је дужност руководитељке Женског одјељења Опште државне болнице, али са платом и правима љекарске помоћнице.

Због невјероватне пожртвованости и професионализма који је докторка Љочић показала за вријеме трајања српско-бугарског рата из 1885. унапређена је у секундарног лекара, али ни тада није постала равноправна са колегама: њена нова плата је износила две хиљаде динара годишње, док је њихова била двије и по, за њу нису биле предвиђене периодичне повишице, нити је могла новим постављањем остварити право на пензију.

Борба докторке Драге Љочић за професионална права није престала, па се тако 1889. она поново обратила министарству унутрашњих дјела, са веома јасним ставом и потпуно резолутним тоном који није био молба већ захтјев министру „да има сва љекарска права дата свим љекарима, без разлике пола, санитетским законом…из праксе досадашње господе Министара излази да ја могу као љекар служити државу и преко тридесет година државне службе и да ни у положају, ни у плати не кренем ни мало даље“. Пошто је њен став и захтјев сада био одлучнији позван је начелник Санитета да и он искаже своје мишљење. Из поступка и понашања тог човјека може се уочити да је средина у којој је Драга Љочић живјела и радила била потпуно неспремна и непријатељски настројена према образованим, вриједним и самосталним женама. Начелник Санитета је анализу започео изјавом да „женскиња по самој својој физичкој природи позвано је да се наслања на јачег од себе – на човјека, који ће руководити у њезином животу“. Општа родна дисквалификација није била довољна већ је отишао корак даље и покушао да у оквирима полне инфериорности оспори њене професионалне компетенције „да ли би госпођа Љочић могла бити срески љекар, окружни, општински или војни љекар…Ко зна природу женскиња која је удата, тај неће много тражити разлога да каже да госпођа Љочић не може ни једну од горе побројаних дужности вршити“. Обратила се и краљу Милану и државном савјету, али ништа није побољшало њен професионални положај. Напротив, децембра 1889. добила је рјешење о отпуштању из службе. Драга је наставила са приватном праксом и веома успјешно лијечила пацијенте све до завршетка Првог свјетског рата. Она је ипак, послије деценија борби за професионално изједначавање и стицање једнаки права, крајем 1924. године, остварила право на пензију. Новине су објавиле 1925. године да Драга Љочић – Милошевић тада има 70 година живота и 46 година „врло плодне социјалне дјелатности“.

Иако у мирнодопским условима формално није била изједначена са мушкарцима, за вријеме ратова Драга Љочић је имала потпуно признат статус љекара. Поред српско-турских ратова из 1876-1878. године учествовала је у српско-бугарском рату (1885), балканским ратовима и у Првом свјетском рату. Све време трајања ратова она је као љекарка радила равноправно са колегама. У српско-бугарском рату из 1885. године радила је као једини љекар у три болнице у Београду: Општој државној, Заразној болници и Болници за рањенике, док су њене колеге биле на фронту. Током балканских ратова, радила је у Амбуланти за грађанство и сиротињу и у болници Николе Спасића.

Филантропија

Драга Љочић је у историји српске медицине запамћена као велика добротворка и као особа која често бесплатно лијечила дјецу, нарочито дјевојчице, пошто је имала увид у здравствено стање ученица у женским школама. Она је заједно са доктором Лазом Лазаревићем бесплатно лијечила девојчице из Женске радничке школе. Са др Јованом Јовановићем је 1904. године основала Материнско удружење и била његова прва предсједница. Циљ удружења био је старање о напуштеној дјеци и смањивање смртности новорођенчади. Ни овај филантропски пројекат није остао без осуде јавног мњења. У јавности је ово удружење гласно критиковано, са образложењем да се тако шири неморал, пошто су већина штићеница и штићеника били ванбрачна дјеца. Захваљујући великом угледу који је Драга ипак уживала, она је успјела да се избори и добије зграду гдје су незбринута дјеца смештана. Такође се борила да Удружење добије извесну материјалну подршку од Београдске општине. Била је једна од оснивачица и прва предсједница Друштва београдских жена љекара, 1919. године, које је било веома активно у прикупљању средстава за изградњу прве болнице за жене и дјецу, у којој је било предвиђено да раде искључиво љекарке. Драга Љочић се изузетно залагала да се та болница што брже изгради, али нажалост због ратних разарања отворена је тек 1929. године, три године послије смрти Драге Љочић. Болница је добила име по чувеној шкотској докторки Елсие Инглис.

Приватни живот и породица Драга Љочић је била удата за Рашу Милошевића, једног од оснивача Народне радикалне странке. Прва је Српкиња која је поред мужевљевог презимена задржала и дјевојачко. Имали су петоро дјеце. Живот са њим је био пун неизвјесности, та је тако због активности у Тимочкој буни, био ухапшен и осуђен на смрт у време њеног порођаја. Та казна је преиначена и он је услед политичких промјена пуштен из затвора три године након пресуде. Драга Љочић је својом храброшћу, борбом, професионалним залагањем дала пример и кћерки Радмили, која је, иако потпуно свјесна какав је живот љекарке у Србији, одлучила да слиједи мајку и да у Цириху заврши студије медицине.

Живела је на спрату зграде која се налазила на месту каснијег Хотела Москва (тј. палате Росија). Упадала је у очи Београђанима због кратко ошишане косе и црног мушког шешира.