Ријетко су се удавале из љубави, већ су то били политички бракови са Немањићима. Готово све су биле странкиње осим кнегиње Милице, а долазиле су из Византије, Бугарске, Мађарске, Француске…

Жене Немањића су биле племкиње. Највише их је било са именима Јелена и Ана. Многе су биле страсне политичарке и помагале својим мужевима краљевима. Многе су остале у сjенци наших моћних владара. Историја је неке заувиjек упамтила, а неке препустила забораву.

Жупаница Ана, удата за оснивача династије Стефана Немању, била је вjероватно грчког пориjекла, из бочне гране династије Комнина. Неки историчари наводе да је дошла из Дукље. Удала се за Немању док још није постао жупан. Родила му је три сина – Вукана, Стефана и Растка, као и двије ћерке чија имена нису забиљежена. У историји ће остати позната као мајка првог српског краља Стефана Првовенчаног, средњег сина, и мајка првог српског архиепископа Саве, најмлађег сина Растка. Замонашила се заједно са мужем, 1196. као монахиња Анастасија. Крај живота дочекала је у Богородичином манастиру у Рашкој, а њене мошти су, као и Немањине, у манастиру Студеница.

Јевдокија (Евдокија) Анђео, ћерка византијског цара Алексија Трећег Анђела, била је прва жена Стефана Првовенчаног који је наслиједио Немању на мјесту великог жупана. Њихов брак је вјероватно утицао да се Немања одрекне пријестола у корист млађег сина умјесто најстаријег Вукана. Женидбом је Стефан добио титулу севастократора, коју су носили царски зетови. Испрва је брак са византијском принцезом текао срећно. Јевдокија је родила два будућа српска краља, Радислава и Владислава. Брак је раскинут 1201, протјеривањем Јевдокије из Раса због наводне „шуге“ и невјерства. Вратила се у Цариград и удавала још два пута, за цара Алексија Петог Дуку Мурцуфла кога ће убити крсташи, а трећи брак са Леоном Згуром, господарем Коринта, крволоком и грубијаном, завршио се његовом смрћу. Не зна се гдје је Јевдокија умрла, али се зна да је то било 1211. године.

Ана Дандоло, друга жена Стефана Првовенчаног, још више је ојачала међународни положај Србије. Стефан је дуго бирао прикладну жену и пронашао је у унуци млетачког дужда Енрика Дандола који је 1204. са крсташима освојио Цариград и први пут срушио Византију. Овај политички брак био је добар за Стефана, јер је Ана Дандоло са својом млетачком вјештином учинила све да њен муж добије краљевску круну од папе 1217. године. Са њом је имао два сина – Уроша, будућег краља, и Предислава, будућег ахиепископа Саву Другог. Ана Дандоло надживјела је Стефана који је умро 1228. и дочекала владавину сина Уроша. Умрла је 1263. и сахранили су је у Сопоћанима. Фреска на којој је осликано оплакивање краљице Ане може се видјети на зидовима овог манастира.

Ана Комнина, ћерка епирског деспота и солунског цара Теодора Првог Анђела, као и Ана Немањић, удала се за Јевдокијиног и Стефановог сина Радослава док још није постао краљ. Била му је и рођака по мајци. Радослав је обожавао своју жену до те мјере да је њен грчки утицај постао неподношљив за српску властелу када је добио круну 1234. Потписивао се као Стефан Дука и настојао да Српску цркву стави под јурисдикцију Охридске архиепископије. Радослав је свргнут са пријестола и са Аном се склонио у Драч. По неким историчарима Ана се заљубила у команданта Драча и побјегла, а по другим изворима обоје су се вратили у Србију и замонашили. Радослав је под монашким именом Јован сахрањен у Студеници, поред оца. Многи их сматрају „најромантичнијим паром у српској историји“.

Белослава Асен, из бугарске династије Асена, наслиједила је Ану Комнину на мјесту српске краљице удајом за Владислава, Радослављевог брата. Вјенчао их је краљев стриц, архиепископ Сава, у световности Растко Немањић. Имали су троје дјеце, синове Стефана и Десу, и ћерку чије се име не зна. И Владислав је свргнут са пријестола због бугарског утицаја. Властела је за краља хтела Уроша Првог, сина Стефана Првовенчаног и Ане Дандоло. О Белослави се више није чуло.

Јелена Анжујска, једина и поштована супруга Уроша Првог, најзначајнија је српска краљица 13. вијека. О француској принцези архиепископ Данило Други написао је и житије гдје је описује: „Била је прекрасна својом појавом… Оштре ријечи, али благе нарави, непорочног живота“. У доба када Европа није показивала занимање за школовање дјевојака, краљица Јелена је основала женску стручну школу и интернат за дјевојке, чак и оне нижег рода. Иако католкиња, помагала је подједнако и православне. У долини Ибра је подигла манастир Градац гдје ће је и сахранити. У монаштву је задржала своје крштено име. Долину Ибра зову и Долином јоргована, јер је Урош још прије венчања 1250. засадио ово цвијеће да младу краљицу подсјећа на родни крај. Јелена Анжујска живјела је дуго, родила краљеве Милутина и Драгутина. Драгутину је помагала у владавини, а и сама владала крајевима између Скадра и Дубровника. Српска црква прогласила је Јелену светицом 1317, иако није била Српкиња.

Каталина Арпад, угарска принцеза, прва је Угарка која је владала Србијом као жена краља Драгутина. Складан брак донио је Драгутину Мачву и Београд, који се први пут нашао у склопу српске државе. Имали су четворо дјеце, од којих је Владислав претендовао и на угарски и на српски пријесто. Каталина је била врло присна са јетрвом, Милутиновом женом Симонидом. Након Драгутинове смрти 1316, судбина Каталине је непозната.

Симонида је била пета жена краља Милутина. Милутин је био велики градитељ -саградио је више од 40 задужбина – и велики обожавалац жена. Послије Српкиње Јелене, ћерке господара Тесалије непознатог имена, Мађарице Јелисавете коју је отео из манастира и бугарске принцезе Ане Тертер, византијски цар Андроник Други понудио је Милутину као залог мира своју тада петогодишњу ћерку Симониду. Стасала је у једну од најљепших средњевјековних краљица. Милутин је од Симониде био старији 40 година и мучио је својом љубомором. Симонида није вољела Милутина, али је вољела Србију. Више пута је бјежала у Цариград, али су је браћа враћала мужу. Послије Милутинове смрти замонашила се и живјела у Цариграду. Нису имали дјеце. Када је Милутин канонизован 1324, Симонида је послала златно кандило за његов ћивот у манастиру Бањска.

Теодора Смилец, бугарска принцеза, постала је прва жена и велика љубав Стефана Дечанског, Милутиновог сина из брака са Аном Тертер. Теодора је умрла млада, родивши му два сина од којих је најстарији био Душан, будући цар Србије. Стефан се поново оженио готово 40 година млађом византијском принцезом Маријом Палеолог, по чему су га упоређивали са оцем. Са њом је имао сина и ћерку. Стефан Дечански је у борби за круну прво ратовао са оцем, краљем Милутином, који га је ослијепио. Марија је у каснијим династијским сукобима отворено подржавала њиховог сина Симеона Синишу у односу на Душана. Душан се побунио против оца и послије битке на Породимљи затворио га у Звечан, гдје га је, према Житију Стефана Дечанског и убио 1331. По предању, Стефан Дечански , „од оца ослијепљен, од сина удављен“, проклео је сина. Душан се није светио Марији Палеолог и брату Синиши. Добили су високе положаје у његовом царству.

Јелена, царица Србије, бугарска принцеза, постала је жена Душана Силног када је Србија била у највећем успону. Душан је Јелену називао „царица мога царства“. Подстицала га је на снажење државе и освајања, а њена улога у проглашењу српске царевине 1346. је велика. Дуго нису имали дјеце, а онда је Јелена родила Уроша, у народу познатог као Урош Нејаки, под чијом владавином српска држава нестаје. Пратила је мужа у ратним походима и дипломатским мисијама. Царица Јелена је једина жена која је крочила на Свету Гору. Црква је као разлог навела епидемију куге. Била је страсна политичарка и надживјела је и мужа и сина. Иако се замонашила у Серу, савјетовала је новог владара Србије, кнеза Лазара Хребељановића. Претпоставља се да је сахрањена у манастиру Матејче код Куманова.

Кнегиња Милица, жена кнеза Лазара, од лозе Немањића, остала је упамћена као идеална супруга, мајка и сестра. Родила је пет кћери и два сина. Мара, Оливера, Вукосава и Дестина добрим удајама помогле су мајци. Након Косовске битке водила је српску државу до пунољетства свога сина Стефана Лазаревића 1397. Била је „срца јака“ и када је ћерку Оливеру послала у харем султана Бајазита. Увијек је водила политику компромиса. Саградила је манастир Љубостињу, на мјесту гдје је упознала кнеза Лазара, подсјећа Курир.

Деспотица Јелена, сестра византијске царице Јевгеније, удала се за Стефана Лазаревића без великог мираза и утицаја. Нису имали дјеце, па је Стефана наслиједио сестрић, Ђурађ Бранковић. Деспотица Јерина, друга жена деспота Ђурђа Бранковића, била је лијепа и образована, али „хладна Гркиња“. Народ је није волио због непотизма, политичких амбиција и страног поријекла. Мукотрпну изградњу Смедеревске тврђаве прогласили су њеним хиром и од тада је историја памти као „проклету Јерину“. Доживела је тужан крај. Након смрти Ђурђа, владала је као деспотица-намјесник, док је 1457. није отровао син Стефан. Сахрањена је у манастиру на Руднику.