У Пожаревачком затвору 1899. године. умро је српски револуционар и публициста Васа Пелагић, један од првих поборника идеје социјализма у Србији и на Балкану. Био је плодан и популаран писац, а радови објављени за његовог живота штампани су у 250.000 примјерака.

Васа Пелагић

Васа Пелагић рођен је у Горњем Жабару, 1833. године код Пожаревца. Био је представник утопијског социјализма код Срба у другој половини 19. вијека, просвјетни радник и народни љекар.

Похађао је нижу гимназију. Ђак Богословије у Београду постао је 1857. године , а 1860. постао је учитељ српске основне школе у Брчком, гдје је основао српску читаоницу, једну од првих у БиХ. Одатле преко Београда је кренуо у Русију. На Московском универзитету је слушао предавања из политичке медицине и историје медицине.

После двије године боравка у Русији, вратио се у Бањалуку и постао је управник Српско православне богословије, која је била и прва средња школа у Босни. За школске потребе и ради ширења просвјете у народу штампао је 1867. године у Београду „Руковођу за српско-босанске, херцеговачке, старосрбијанске и македонске учитеље“. Примио је чин архимандрита да би заштитио Богословију у Бањој Луци од реакционарних елемената све три вјере, којима се није допадао његов слободоуман школски програм.

Године 1869. прогнан је у Малу Азију (тачније у Кјутјају), под оптужбом да критикује турски режим у Босни. Из прогонства се спасао 1871. године уз помоћ Русије и преко Цариграда је дошао у Србију. Учествује у раду Уједињене омладине српске и предсједава њеној скупштини у Вршцу. Одатле одлази на Цетиње и учествује у покрету Дружине за ослобођење српства. Долази у сукоб са књазом Николом и 1872. године одлази у Нови Сад. Године 1873. борави у Грацу, Прагу, Трсту и Цириху; тада се одриче вјерске службе, наводи Курир.

Учествује у босанском устанку 1875. године и пише Програм устаничких права и друге меморандуме за босанске устанике. Током осамдесетих година је боравио у Србији, али због ширења социјалистичких идеја бива протјеран неколико пута у Румунију и Бугарску. Године 1888. сарађује у социјалистичком листу Српски занатлија. Учествује на скупштини Занатлијског удружења у Врању 1892. и настоји да се оснује Социјалистичка партија Србије. Издаје низ брошура и књига о социјализму и сарађује у листовима Занатлијски савез и Социјал-демократ којима је био и један од оснивача. Чланке објављује и у бугарској социјалистичкој штампи, а радови се преводе и на бугарски.

Због свог слободног става био је трн у оку режиму у Србији. Јавно је рашчињен, затваран у лудницу и послије осуђиван на затвор. Преминуо је у пожаревачком казненом затвору Забела 25. јануара 1899. године. Тајно је сахрањен ноћу на затворском гробљу. Касније је поново сахрањен на Старом гробљу у Пожаревцу.

Својим идејама које је објавио у својим књигама, брошурама и новинским чланцима, је пуно утицао на радничке и сељачке масе на просторима Србије, Хрватске, БиХ, Црне Горе и Бугарске.

Након Другог свјетског рата постављено је спомен обиљежје од бијелог мермера у облику отоворене књиге, са цитатом из Пелагићеве књиге Умовање здравог разума објављене 1880. године:

„Заблуда је основни узрок свих зала … Свјетлост науке и здравог разума дужна је да растјера кужну маглуштину свих предрасуда. Данас већ нема силе на свету која би могла зауставити силовиту струју социјализма нит има озбиљног мислиоца који пориче правичност и његову умешност. Само понеки угњетачи мрачњаци и варалице радног народа и омладине плаше се социјализма.“