Његово школовање било је, кажу историчари, нередовно и површно. Илија Хаџи-Милутиновић – Гарашанин, српски државник, предсједник Владе, један од уставобранитеља и творац Начертанија рођен је 1812. године.

Илија Хаџи-Милутиновић – Гарашанин

У српској историји забиљежен као један од три велика српска државника – поред Јована Ристића и Николе Пашића.

Рођен је у селу Гарашима код Аранђеловца.

Отац му је био Милутин Савић, имућни трговац и учесник оба устанка. Његово школовање било је, кажу историчари, нередовно и површно. Богати отац доводио је кући учитеља да му дјецу уче књизи. Потом је Илију послао у грчку школу у Земуну и њемачку у Ораховици (Банат). На томе се, сматра се, и завршило његово школовање.

Прво је помагао оцу у трговини, а 1837. кнез Милош Обреновић га је узео у државну службу и поставио за цариника у селу Вишњици, на Дунаву, а касније у Београду. Када је увео регуларну војску, кнез Милош је поставио Гарашанина за старјешину, у чину пуковника. Послије одласка кнеза Милоша боравио је неко вријеме у Влашкој.

Током Кримског рата (1853—1856) на руско инсистирање Гарашанин није имао додира са владом, али ипак вршио је велики утицај на политику владе преко свога бившег помоћника Јована Мариновића, који је са њим дијелио мишљење.

Мариновић и Гарашанин су сумњали да Русија може да побједи у Кримском рату, па су сматрали да би Србија као руска савезница могла да изгуби све и да је најбоље да Србија одржава неутралност. Са њим се често консултовао и кнез. Међутим кнез Александар Карађорђевић је након руског повлачења у рату почео да мијења своју проруску у проаустријску политику.

Како је одмицао Кримски рат Гарашанин је све више био разочаран и огорчен због француске проаустријске политике, пише Википедиа. Током 1855. француски и енглески конзул и турски паша тражили су од кнеза да Гарашанину повјери мјесто предсједника владе. Гарашанин је одбијао, јер се више није слагао са кнежевом проаустријском политиком. Након Кримског рата прешао је у опозицију, јер је кнез покушавао да уз аустријску подршку ојача личну владавину. У октобру 1855. Гарашанин је почео да тражи од Француза да кнеза уклону са српског трона. Писао је 1856. кнезу веома оштро писмо.

Кнез је нашао јак ослонац у својим и жениним рођацима, које је поставио на разне важне положаје. Други важан ослонац била му је Аустрија, а аустријски конзул Теја Радосављевић постао је најмоћнија личност. Главна унутрашња политичка борба водила се између Савјета и кнеза, који је уз аустријску подршку протузаконито крњио права Савјета. У том сукобу Гарашанин је био на страни Савјета. Гарашанин је поново постао члан Савјета од 9. априла 1857. У борби против кнежеве аустрофилске политике, тражио је ослонац не само код Француске, него и код Порте, па и код Русије, којој се, поред свега онога што му је та сила учинила 1853, био приближио и задобио њено повјерење. Приликом Тенкине завјере 1857, кнез Александар, подстакнут аустријским конзулом, хтио је осумњичити и Гарашанина да је био уплетен у завјеру, али, на крају крајева, није му могао учинити ништа због француске дипломатије, која га је узела у заштиту. Од тога тренутка Гарашанин је одлучно радио на обарању Карађорђевића. Његова је заслуга и раздвајање Порте и Аустрије, које су дотад заједно подупирале Александра Карађорђевића, што је изазвало Портину интервенцију против њега.

Борба против кнеза

Почетком 1858. Гарашанин се измирио и удружио са другим моћним олигархом, Томом Вучићем, са циљем да заједнички руше кнеза. Пришао им је и најбогатији Србин Миша Анастасијевић, који је био љут на кнеза, јер му је зет Радован Дамњановић умро у затвору. Послије Етем-пашине мисије Гарашанин је 12. априла 1858. постао министар унутрашњих послова у влади Стевана Магазиновића, коју је Порта, подупрта Русијом и Француском, наметнула Александру Карађорђевићу. Ушао је у владу с намјером да отјера кнеза. Као министар унутрашњих послова надзирао је полицију, војску и државну власт и имао је велику улогу у судбоносним догађајима. Сама иницијатива за сазивање Народне скупштине потекла је од либералних политичких кругова и од народа. Гарашанин је ту свеобухватну народну агитацију искористио против кнеза, па је плашио кнеза и владу да ако се не сазове Скупштина, да би могло да дође до отворене побуне. Крајем августа 1858. Гарашанин је страшећи могућом револуцијом, наговорио Савјет да незнатном већином донесе одлуку о држању Скупштине. Кнез је након великог противљења одобрио Скупштину, застрашен Гарашаниновим причама о крвавој револуцији. Поред отпора кнеза Александра и једнога дијела Савјета успио је да донесе Закон о Народној скупштини. Руководећи изборима за ту Скупштину као министар унутрашњих послова настојао је да буде изабран што већи број кнежевих противника. Надао се да ће уз помоћ Скупштине моћи да обори кнеза и за тај случај имао је припремљено намјесништво, које би управљало земљом, док се Порта и велике силе не би споразумеле о новом кнезу. Оптуживан је од својих противника да је хтио сам да заузме престо. Извјесно је да се спремао да буде члан намјесништва. Што се тиче његових претензија на престо оне не изгледају довољно доказане, иако су га Французи спомињали као могућег кнеза.

Када је Светоандрејска скупштина затражила од Александра Карађорђевића оставку, он је, уплашен, молио Гарашанина да га одведе својим колима у град Турцима. Гарашанин је то и учинио, али је одмах кнежев одлазак у град објавио као напуштање престола. Сутрадан је Св. Андрејска скупштина огласила Карађорђевића за збаченог, и умјесто да бира намјесништво, одмах успоставила династију Обреновића. Успостављење Обреновића било је извршено без знања Гарашанина. Одлучивши да избјегне пошто-пото свако крвопролиће, које би могло изазвати интервенцију Аустрије, Гарашанин није хтио да војсци изда наредбу и растјера скупштину.

Главни сарадник кнеза Михаила

Послије повратка кнеза Милоша, Гарашанин се држао по страни. Када је кнез Михаило Обреновић по други пут постао кнез септембра 1860. намјеравао је да ради потпунијег унутрашњег мира нађе могућности за заједнички рад конзервативаца и либерала. Мјесто предсједника владе најпре је понудио Јовану Мариновићу, а онда је понудио и Гарашанину, али обојица су одбили да буду у истој влади са Јевремом Грујићем. Гарашанин је због тога остао ван владе Филипа Христића. Илија Гарашанин је био предсједник владе и министар инострансих послова од 21. октобра 1861. до 15. новембра 1867. Прије преузимања дужности показао је кнезу Михаилу своје Начертаније и тражио је да кнез прихвати Начертаније као државну политику као услов да буде предсједник владе. Када је кнез прочитао и одобрио Начертаније као државну политику, тада је Гарашанин преузео мјесто предсједника владе и министра иностраних послова. За кнеза Михаила саставио је октобра 1861. меморандум, у коме је указао на потребу да се поставе национални циљеви и да се одреде одговарајућа средства. Сматрао је да се циљеви могу остварити уништењем Турске и проширивањем граница Србије. Залагао се за пажљиво планирање општег устанка балканских хришћана унутар Турског царства. Залагао се за брзо наоружање Србије, да се балкански народи уједине и да се заједнички ослободе турског ропства. Сматрао је да се балкански народи требају ослонити на властите снаге. Током 1861. Србија је била сувише слаба да би искористила Вукаловићев устанак и улазак Црне Горе у рат против Турске. Иако је рано започео да склапа савезе са другим народима чувао се од преурањеног уласка у рат, прије него што Србија постане довољно спремна.

Под кнезом Михајлом Гарашанин се бавио готово искључиво питањима спољне политике. Прихватио је Михајлову идеју рата с Турском и живо је радио на склапању ратних савеза са Црном Гором и са Грчком. У исто вријеме организовао је пропаганду на цијелом Балканском полуострву како би, чим Србија зарати с Турском, настао општи устанак потлачених народа против Отоманске империје. За вријеме његовога министровања, ријешено је градско питање и турски гарнизони напустили су све тврђаве које су држали у Србији.

Године 1867. Гарашанин је изненада отпуштен, по свој прилици стога што се превише противио намјераваној Михајловој женидби са Катарином Константиновић. Према забиљешкама Николе Христића, Гарашанин је смјењен због несмотрености Антонија Орешковића. За разговоре Орешковића и пруског представника Лоберна сазнала је аустријска власт. Кнез Михаило је прије тога од аустроугарског министра Андрашија добио обећање да ће Србија добити бар пола Босне и Херцеговине. Орешковићева несмотреност је угрожавала тај споразум, па је уклањањем Гарашанина кнез покушао да докаже да није умјешан у разговоре са Прусијом, која је тада била непријатељ Аустрије. Отпуштање Гарашанина изазвало је енергичне протесте Русије. Приликом Михајлове погибије 1868. године затекао се у Топчидеру и одмах пожурио у Београд да обавијести министре о несрећи која се десила. Захваљујући његовој присебности, одмах су предузете мјере за одржање реда. Посљедње године свога живота Гарашанин је провео удаљен од политике, на свом имању у Гроцкој.

Био је врло конзервативан у унутрашњој политици и бирократски начин управе сматрао је јединим могућим. У спољној политици био је први југословенски државник међу Србима, сматрајући да само једна велика југословенска држава може одржати своју самосталност и избјећи зависност како од Русије тако и од Аустрије. Гарашанин је оставио иза себе огромну политичку преписку, подсјећа Курир.

Био један од највећих државника и администратора уставобранитељског времена. Имао је великих заслуга за утврђивање уставобранитељскога режима. Ојачао је полицију у Србији и бирократски начин управе. Гарашанин је заступао чврсту линију ауторитета и апсолутну послушност потчињених. Сматрао је обичан народ неспособним штићеником државе. О спољној политици све што је имао да каже изразио је у своме Начертанију из 1844, по којем је Србија требало да ради на стварању велике југословенске државе, али под својим предводништвом.