Када се окренем иза себе и погледам кроз историју и када се присјетим свих тих одузетих живота, које представљају као статистичке податке, запитам се гдје смо то погријешили…

Бити Србин

Који од навоја овог бездушног механизма је издао?

Идентификовати се као Србин је једно савим посебно осјећање. То је једна врста личне љубави, ако тако могу рећи. Бити припадник једног таквог народа, који је кроз вјекове трпио такве тортуре, а остао непромијењен и чист у свом бивствовању је заиста част!

Док су нам кидали комаде меса са тијела, покушавали су на разне начине да нам откину дјелић душе, дио идентитета, личност… Идентитет српског живља је опстао!

Док год чујем звона у храмовима и црквама, знам да постојимо. Знам да смо и даље ту и да нам је мисија да поносно корачамо тлом које су нам преци оставили у аманет натапајући га сопственом крвљу.

Идентитет не можете одузети хладним оружјем, лажним пресудама, изврнутим „чињеницама“…

Код Срба то тако не иде. Једна пјесма новог доба каже на шаљив, али искрен начин: „Србин је луд, Србин је проклет. Једном га убијеш он хоће опет“…

Да ли негдје у свијету постоје монструозна дјела, а да се нису користила над Србима? Мислим да не…

Да ли је неко љубоморан на нашу снагу, наш пркос и понос па нас жели избирсати са лица земље? Коме смо то трн у оку?

Да! Српски сељак воли сваки комад своје земље…и блато и камен и суве бунаре и корита. Воли он и осушене воћњаке и спаљену траву. Празне млинове, старе опанке на веранди што стоје поред сепета за сијено. Све то Србин воли.

Вољети своју земљу је један сасвим посебан осјећај…

Није то љубав према особи, мајци, оцу, брату..према мужу или жени . Није то ни љубав према било ком другом бићу, како нас наша вјера учи: “Љуби ближњега својега као самога себе” (Мт. 22, 39).

Љубити своју земљу је једно, по мени, урођено осјећање. То се не учи у књигама, на часовима историје. То вам не приказују на телевизији, или бар не увијек како би требало. Вољети земљу није само осјећај, то је дио једног идентитета. Ако немате идентитет, немате улогу у друштву…

„Због поноса јунака,

Због славе српског рода,

Због среће девојака,

И Божјег благослова.

Ти недај да ти одем,

Без крста и без Славе,

Ти недај Видовдане

Да име ми нестане“.

Ви сте сами по себи само један дио потпуне слике, једна плочица у мозаику… Међутим, својим одлукама остављате отисак у историји о свом постојању. Као што су некада они који су владали за собом оставили нама у наслијеђе, сада смо ми ти који имамо мисију наставити исто.

Вољети земљу значи бити слободан.

Многи писци, владари, многи научници су покушали описати и пренијети нам како је то вољети, бранити и штити сваки камен, сваку ријеку, свако дрво земље наше. Све је дио земље, све је дио отаџбине. И камен и блато и крв којом је натопљена. Дати живот за своју отаџбину је чин који приличи најхрабријима и највећим међу нама.

Слушати химну своје земље под заставом која нам се изнад главе вијори, док нам кроз тијело пролази неописива језа је тренутак вриједан свега.

“Кад љубав према отаџбини замре, онда и држава мора умрети”- Михајло Пупин

Када волите своју земљу, спремни сте да освајате непрегледна пространства штитећи је. Када волите своју земљу клекнућете гордо пред олтаром, дрхтећи од радости што сте дио једне отаџбине.

У ријечи „српство“ извезене су све сузе и све боли. Тамо ћете чути јецаје свих мајки, које стотинама година уназад оплакују своју дјецу и своје ближње. Тамо ћете видјети непрегледно Косово поље и сва она поља на којима су душе Богу предале стотине и хиљаде вјерних. Тамо ћете осјетити дашак вјетра што путује кроз историју и у себи носи пркос који и даље живи.

У ријечи „српство“ чућете и пјесме војника, што се из битке враћају с побједом и обилним плијеном. Чућете и свадбена звона, дјечији плач и милион птица! Тамо ћете видјети и кнеза Лазара, Стефана Немању, Светога Саву, Душана Силног, царицу Милицу… Осјетићете мирис тамјана и  истопљених свијећа, који са оним вјетром и даље путују кроз простор и вријеме.

„Сви ће Срби као Југовићи

за крст часни на Косово ићи,

Да одбране земљу благодатну

За крст часни и слободу златну!“

Док год и посљедње српско срце куца звониће и српска звона на црквама и храмовима и сваки ударац у гвоздену куполу је ударац једног срца, срца српског народа, које ће да куца још вјековима…

Аутор: Марија Милановић