Колубарска или Сувоборска битка вођена је између војске Краљевине Србије и Аустроугарске у Првом свјетском рату. Двије војске сукобиле су се у новембру и децембру 1914. године на фронту од преко 200 км, на простору долине реке Колубаре, обронцима планине Сувобор и обронцима планине Маљен.

Колубарска или Сувоборска битка

Окончана је успјешном противофанзивом коју су извеле снаге Прве армије под командом генерала Живојина Мишића, против бројније и боље опремљене аустроугарске војске, у тренутку када је цио свијет очекивао вијести о капитулацији Краљевине Србије.

Битка је у својим фазама била рововског типа. После побједе српске војске у Колубарској бици на српском фронту до почетка јесени 1915. завладало је затишје. По окончању битке долази до спорадичне епидемије тифуса која ће добити велике размјере почетком 1915. Поразом у операцијама око Дрине (Битка на Мачковом Камену), српска војска се нашла у тешком положају приморана на повлачење под борбом, суочена са недостатком артиљеријске муниције, мањком хране, одјеће и обуће и што је можда било и најгоре са великим падом морала. Паралелно са војском пред зверствима аустроугарске војске повлачио се и народ, што је додатно отежавао повлачење.

Многи српски војници који су били из области које је заузела аустроугарска војска напуштали су своје јединице да би смјестили своје породице на сигурно, након чега су се враћали, што је још више пољуљало морал српске војске. Све ове чињенице јасно су указивале да је српска војска и сама Краљевина Србија пред пропашћу и да нема могућности ни да се аустроугарско напредовање заустави, а камоли да се крене у противнапад. Додатни терет представљало је и вријеме, које је додатно онеспособило кретање по блатњавим путевима западне Србије и које ће се показати као један од најбољих савезника српске војске, мада је већи дио српске војске био мокар до голе коже, због мањка шаторског платна.

У ноћи 14. новембра командант Прве армије генерал Петар Бојовић бива рањен и због тога је повучен са дужности. На његово место бива постављен генерал Живојин Мишић, дотадашњи помоћник начелника штаба Врховне команде Радомира Путника, иначе човек рођен на Сувобору. Мишић је команду од Петра Бојовића преузео у механи код моста на реци Рибници.

Колубарска битка почела је 16. новембра 1914. године, када су се српске трупе повукле на десну обалу Колубаре и Љига, према наредби врховне команде, у покушају да ту зауставе продор аустроугарских снага. Српска врховна команда (СВК) се надала да ће јој набујале ријеке и мочварне обале помоћи у заустављању продора и издаје директиву да се кота Човка мора по сваку цијену задржати, јер је планирала да са тих позиција крене у противнапад. Српске трупе успјеле су да задрже Аустроугаре неколико дана због лоше процјене Оскара Поћорека да су ту стациониране српске заштитнице. Због тога он 20. новембра у борбу уводи 15. и 16. корпус 6. армије:

– 15. корпус: правцем на фронт Медник, Баћинац, Рудо

– 16. корпус: једна дивизија према Маљену и једна дивизија према Буковској планини.

Увођење нових снага приморало је Прву армију (која је била бројчано надјачана) да се повлачи и она у ноћи 21. на 22. новембар заузима нове положаје на гребену Сувобора, али већ током поподнева 22. на линију фронта избијају Аустроругари. Живојин Мишић почиње да планира противнапад са Сувоборских положаја, али због тешког стања у Маљенском одреду одустаје од те идеје, што се показало као добра процјена, јер аустроугарска војска већ 24. новембра у огорченој борби разбија Маљенски одред (у борби је погинуо и командант одреда). Овај пораз приморава лијево крило Прве армије на повлачење на линију Игриште-Бабина Глава-Подови. Напредовање аустроугарских трупа наставља се заузећем коте Човка, због чега се Моравска дивизија првог позива повлачи на Кремницу, што приморава повлачење десног крила треће армије.

Живојин Мишић 26. новембра оцјењује ситуацију у којој се Прва армија налази као јако лошу и стога се одлучује да остане на тренутним положајима још неколико дана да не би угрозио цијели фронт српске војске, али се не излажући могућем поразу и да на вријеме повуче главнину снага на положаје западно од Горњег Милановца, односно линију Липе-Трипавац-Мрамор(457)-Главица(530)-лева обала Дичине, као и да повлачење обезбиједи заштитницама.

Сходно развоју ситуације, односно услед губитка: Конатице, Лазаревца, Човке, Губоша и Маљена, српска врховна команда одлучује да изврши припреме за повлачење на нове положаје, на шта ју је нагонио и сувише широк фронт. Српска врховна команда истог дана премјешта своје сједиште из Београда у Крагујевац. Као посљедњи покушај да се непријатељско надирање заустави, издата је директива Обреновачком одреду да изврши напад на Аустроугаре код Конатице и Степојевца, а Друга армији да помогне овај напад.

ПОСЉЕДИЦЕ БИТКЕ

Највећи значај Колубарске битке огледа се у томе што Аустроугарска није успјела да својим снагама уништи Краљевину Србију, због чега су Централне силе и током 1915. године приморане да се боре на три фронта и што је још битније Њемачка је била приморана да пошаље помоћ у људству на Балкански фронт, чиме су ослабљене њене снаге на преостала два фронта, а самим тим и њене шансе да успјешно елиминише један од њих.

Битка је имала значај и на глобалном плану. Силовита српска побједа одложила је улазак у рат Бугарске, која се спремала да уђе у сукоб на страни Централних сила, рачунајући да је Србија поражена и да ће без борбе доћи до територија око којих је против Краљевине Србије годину дана раније водила Други балкански рат. Српска побједа је доприњела одлуци Краљевине Италије да уђе у рат на страни Антанте.

Генерал Живојин Мишић је због успјешног вођења операције унапређен у чин војводе, док је његов супарник Оскар Поћорек смјењен са мјеста главнокомандујућег Балканске војске крајем 1914. година, а на његово мјесто је постављен њемачки фелдмаршал Аугуст фон Макензен.

ЗНАЧАЈ КОЛУБАРСКЕ БИТКЕ У ИСТОРИЈИ РАТОВАЊА

Колубарска битка ушла је у историју ратовања као јединствен примјер да се војска, којој је предвиђен потпун слом, за кратко вријеме реорганизује, пређе у контраофанзиву и нанесе непријатељу одлучујући пораз. Тактика прегруписавања само Прве армије и концентрисаног удара на 6. армију (која је била развучена на широком фронту) коју је извео Живојин Мишић, данас се изучава на војним школама широм света.

Колубарска битка је значајна и по томе што обје војске у операцијама нису имале стратегијске резерве, којима би могле да ојачају своје линије тамо где је то неопходно, већ су то постизале пребацивањем снага са једног на други део фронта.