Као да је знао да ће 100 година касније ослобођење у Првом свјетском рату и уједињење Боке са Краљевином Србијом бити оспоравано, подвођено по Подгоричку скупштину са којом Бокељи нису имали везе нити су њене одлуке имале било какав утицај на Боку, народни посланик, министар у Краљевској скупштини, дугогодишњи градоначелник Херцег Новог на свечаном ручку септембра 1925. године у Котору приликом дочека Краља Александра у Котору изрекао је следеће ријечи:

БОКА КОТОРСКА ЈЕ БАСТИОН СРПСТВА

„Бока није освојена, већ је 6.новембра 1918. године ослобођена, кад оживјеше промрзле кости палих див јунака и зашушташе о крваво стијење и кад громом српске трубе горди Ловћен јекну: Срби иду! Јер се Бокељи нису никад могли помирити, што је наш угњетач знао, са силом или наметнутим стањем“.

Мирко Комненовић је притом мислио на више хиљада добровољаца из Боке, махом Грбљана и Паштровића који су претходно дезертирали из аустроугарске војске, а затим учествовали у свим великим биткама српске војске, од Цера до Кајмакчалана, пробоја Солунског фронта и тријумфалног повратка у отаџбину.

Бока которска није била у саставу Црне Горе све до 1945. године, а на великој Народној скупштини српског народа у Црној Гори која се често зове „Подгоричком“ учествовали су представници са територија унутар граница Црне Горе из 1914. године.

Бока је административно припадала Далмацији што је и остала у првим мјесецима након уједињења. Иако су њени представници на челу са др Рудијем Сарделићем тражили да Бока буде аутономна област у новој држави, прикључена је новоформираној Зетској бановини. Претходно су нове власти распустиле Народну гарду у Боки.

Почетком новембра 1918.г. ослободилачка српска војска тријумфално је послије Подгорице, Цетиња донијела слободу и у Боку которску, а 9. новембар је упамћен као датум када су под командом потпуковника Светислава Т.Симовића умарширали у Котор, а затим и у Херцег Нови.

У знак сјећања на тај догађај 1937.у Херцег Новом су одлучили да пристаништу у том граду дају име, тада већ ђенерала, Светислава Симовића који је почаствован признањем упутио писму тадашњем предсједнику Градског Поглаварства Јову Секуловићу у којем се између осталог наводи:

„Везивањем мог имена за једну од обала града Херцег Новог пренијели сте ме у незаборавну 1918.. Оно одушевљење, онај занос, оне наше наде нећу и не могу никада заборавити. Поносам сам што је Херцегнови био одвајкада на гласу са свога јунаштва и који је увек одолијевао непријатељским најездама,о чему свједочи историја Херцег Новог и његови споменици“, написао је касније ђенерал Симовић и затим детаљно описао напредовање јединице коју је предводио од Подгорице до Боке Которске.

Ђенерал Симовић подсјећа како га је пред хотелом Бока у Херцег Новом дочекало бучно клицање, а затим и поздравни говори и то католичког бискупа из Котора Ућелинија, те предсједника општине Гојковића,предсједника Сокола Јова Секуловића. Тих дана 1918.г.у Котору је образовано Народно вијеће које су чинили др Филип Лазаревић, прота Јован Бућин и каноник дон Антун Милошевић и секретари Монди Перучић, професор и адвокат др Радоје Јововић.

Најмасовнији скуп тих дана у Боки одржан је у грбаљском селу Побрђе 10. новембра 1918. када је начелник општине Грбаљ, прота Василије Ковачевић из Пријевора „свечано прогласио пропаст Аустрије и захвалио Богу и српском оружју који су једном за увијек ослободили Грбаљ од туђинске власти и придружили га, природно, својој југословенској отаџбини“. Није упамћено да је икада на једном мјесту у Грбљу било толико народа.

Југословенско уједињење, како наводе историчари, није представљало спој старих држава у једну нову, већ је представљало спој отцијепљених територија бивше Аустроугарске са једном већ постојећом државом – Србијом.

Стога је међу делегатима Народног вијећа који су 27.новембра отишли да траже уједињење са Србијом био представник Боке, доктор правних наука Божо Вукотић, пред рат легално изабрани бокељски представник у Царевинском вијећу у Бечу. Он је пренио одлуке скупштина и Народних вијећа бокељских градова са Централним Народним вијећем у Котору о придружењу Србији и заједничком укључивању у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца.

На дан Уједињења, 1.децембра 1918. године, министар унутрашњих дјела Краљевине Србије, Которанин Љуба Јовановић је рекао „Ево дана и часа на који је мислило и за које је радило, за који је страдало и за који је живило наше племе…“. У Котор је вијест о проглашењу уједињења стигла телеграмом из Сплита 1. децембра, а у Херцег Нови депешом народног вијећа из Котора 3.децембра увече.

Народна вијећа свих градова Боке су донијела одлуке о прославама и благодарењима која су приређена у објема црквама и православним и католичким на Андријин дан, крсну славу Карађорђевића. Већина Народних вијећа је регенту Александру послала телеграме са честиткама. Међу Бокељима Краљ Никола није имао знатнијих присталица, а српску војску која је ушла у градове Боке народ је дочекао са одушевљењем о чему постоји обиље архивске грађе.

То су све лако провјерљиви историјски подаци и чињенице које би сваки Бокељ требало данас да зна. И из ових неколико редова лако је уочљиво да су за уједињење са Краљевином Србијом у заједничку југословенску државу у Боки били најугледнији народни прваци, без обзира били православни или римокатолици.

Историјске чињенице шовинистички и острашћени наводи квазиисторичара који ових дана пуне ступце новина и портала по Црној Гори могу само збунити оне који не знају ништа о Боки которској.

Иако су вјековима живјели у великим царевинама и државама и под страном управом, Бокељи су у свима њима успјели да се изборе за своја права, од свог представника пред Царевинским вијећем у Бечу и Далматинског сабора, званичних школских прослава Савиндана и школа на народном српском језику и ћириличном писму. 1870. године аустроугарски цар Фрањо Јосиф потписао је указ о оснивању бококоторско-дубровачке епархије својеручно ћирилицом, исти монарх је истим, ћириличним потписом овјерио мировни споразум са Кривошијанима у цркви на Драгаљу.

Вијек и по касније таква права Бокеља у данашњој независној Црној Гори су скоро незамислива. Ако се томе дода бесомучно бетонирање обале и тајкунско отимање и апартманизација приобаља, онда се добија комплетна слика о ситуацији и перспективи у данашњој Боки которској.

Једини истински легат који је Бокељима остао да га бране је борба против угњетавања и наметнутог стања, а да ли ће се одазвати завјету предака или свеопштој глобализацији и материјалном показаће вријеме.

Аутор овог рада је Жељко Комненовић, предсједник Управног одбора Матице Боке.