18/08/2021
„Стотине Срба, особито попова, вукли су жандари кроз улице градова, у оковима, тукли некима орахе на глави, а друге излагали и наређивали свијету да их јавно пљују као издајнике“. Генерал Оскар Поћорек је октобра 1914. закључио како је већи дио свјештенства и српских учитеља инфициран духом нелојалности према Монархији, да би почетком сљедеће године његов насљедник, Стјепан Саркотић, оптужио православно свештенство да је затровало народну душу и да је главни кривац за догађаје у земљи. Погубљења и хапшења православних свештеника у Босни и Херцеговини почела су и прије званичног почетка рата.
Већ 25. јула 1914. ухапшен је, мучен, а потом у близини Дервенте убијен парох Ђорђе Петровић из Осјечана. Петар Лазаревић објешен је 24. августа 1914. у дворишту тузланског војног затвора. Војни суд осудио је Лазаревића зато јер је у Калесији наводно изјавио: „Живјела Србија која нас је ослободила“. У Бијељини су објешени свештеници Перо Симић из Црњелова, те Михаило и Душан Маринковић из Балатуна. Свештеник Трифко Максимовић из Илијаша стријељан је 16. септембра 1914. у Семизовцу са још 16 ухапшених Срба. Дана 12. августа 1914. објешен је свештеник из Ластва-Корјенића Видак Парежанин, осумњичен да је са групом присталица ковао завјеру против власти и био у вези са црногорским четама. Са конопцем око врата, непосредно пред смрт, узвикнуо је:
Аустроугарска војска је крајем јула 1914. ухапсила свештеника Јосифа Кочовића заједно са 40 политички сумњивих лица и спровела их у затвор у Фочи. Истовремено је ухапшен свештеник Владимир Поповић.
02/11/2024