Сваког Видовдана српски народ сјећа се Косовског боја. И увијек се чује да је та битка, која се одиграла 28. јуна 1389, најсудбоноснија у нашој историји, да је с њом срушено Српско или Душаново царство, да је то био пораз од кога се нисмо опоравили. С друге стране, годишњице Маричке битке готово да се нико никад и не сјети. А сукоб српске и турске војске 26. септембра 1371. био је стваран крај државе коју су Немањићи два вијека стварали и ширили.

Армија краља Вукашина и његовог брата деспота Угљеше била је бројно надмоћнија, боље опремљена и боље обучена, али је, упркос томе, продор до Черномена и долине Марице за њу био катастрофалан. Моћне велможе су убијене, а српска војска, која је само 15 година господарила Балканским полуострвом, потпуно уништена. Крах је довео и до распарчавања државе Немањића.

Политичке прилике

Наравно, слабљење царевине није почело Маричком битком, већ смрћу цара Стефана Уроша 4. Душана 1355. И док је овај српски владар запамћен у народу као Душан Силни, његов насљедник, који је у вријеме ступања на трон имао 19 година, назван је Урош Нејаки. То довољно говори о томе како се снашао у улози владара.

– У исто вријеме умро је и краљ (цар Душан), владар Трибала, и не мали метеж распламса се међу Трибалима. Наиме, и Симеон, краљев брат, тада владајући Акарнанијом, тежио је за читавом влашћу над Трибалима као да му заиста припада и многе је од угледних придобио као помагаче. И краљев син Урош због очинске власти заратио је на стрица. И Јелена, његова мајка, једнако не вјерујући ни сину ни мужевљевом брату Симеону, многе градове потчинивши и окруживши се знатном војском, држала је власт за себе, никога не нападајући, нити покрећући рат – написао је Јован Кантакузин, византијски цар, историчар и савременик тих догађаја.

Из свег тог метежа као најмоћнији су изашли Вукашин и Угљеша, два вијека касније названи Мрњавчевићима. Ови племићи са двора цара Душана брзо су напредовали – старији је прво био жупан, па господар Скопља, Призрена и великих дијелова „грчке земље” (територија освојених од Византије), док је млађи наступао као велики војвода у Серу, а онда и деспот. Ипак, највећи успон Вукашин је доживио кад је 1365. постао краљ и сувладар цара Уроша. Пет година касније свргнуо је посљедњег Немањића с пријестола и постао једини господар (мада царску круну није пригрлио).

Промјене на трону, ипак, нису прошле лако, па се дио обласних господара побунио против краља Вукашина. Он је у љето 1371. покренуо војску да се сукоби са жупаном Николом Алтомановићем у Зети. Међутим, до тог окршаја није дошло јер га је брат Угљеша позвао у борбу против нове претње – Турака.

Планско освајање

– Пошто су средином 14. вијека заузећем Галипоља трајно прешли у Европу, Турци су плански приступили освајању Балканског полуострва. Заобишли су утврђени Цариград и већ почетком седме деценије укотвили се у долини Марице. Неочекивано брзо и лако освајали су град за градом. Изгледа да се серски деспот Угљеша у почетку успјешно носио с Турцима. Мавро Орбин пише да их је више пута побједио. Искусни војсковођа и државник видио је опасност у ишчекивању и одлагању сукоба. Прије одсудне битке посјетио је Свету гору, гдје је добио подстрек и благослов за поход, коме је дао вјерско обиљежје. Сем браће Мрњавчевића, у критичном тренутку нико није имао ни снаге ни храбрости да се супротстави Османлијама. Треба нагласити да је Вукашин једини државник на Балкану који је из тренутно неугрожених крајева помогао деспоту Угљеши. Доскора се значај подухвата у предању омражених Мрњавчевића потцјењивао. Сукоб изолованих Мрњавчевића с Турцима говори о храбрости, а циљ сукоба свједочи о државничком таленту српског краља и серског деспота. Они су одлучили да протјерају Турке. Зато су браћа смјело кренула на турску територију и продрла близу нове турске пријестонице Једрена. Међутим, били су изненађени 26. септембра 1371. на Марици, код Черномена – наводи се у Историји српског народа.

Тренутак за напад је, наводе многи, био добар јер је султан Мурат био у Малој Азији, гјде је ратовао, па је његова војска у Европи била малобројна и ослабљена. Према процјенама, Срби су могли да скупе између 10.000 и 15.000 ратника, док су Османлије биле слабије – било их је од 4.000 до 10.000.

Описа битке из пера савременика нема, па се не зна шта се тачно догодило и како је једна моћна армија била тако лако потучена и уништена. Неке претпоставке су да је Лала Шахин, румелијски беглербег, знао да нема много шанси у директном боју, па је напао српски логор крај Марице усред ноћи или пред зору. Историчар Владимир Ћоровић један је од оних који тврде да је „страховит пораз дошао као последица ноћног препада, у коме су Срби потпуно изгубили главу”. Шта год да се догодило, посљедице су биле кобне и за Србе и за цијелио Балкан.