Битка на Мишару, која се догодила од 12. до 15. августа 1.806. године, присилила је бројчано јаче Османлије на повлачење и српским побуњеницима пружила значајну војну и моралну побједу. Подигнут је споменик у селу Мишар у спомен на ову побједу, која је дио Првог српског устанка. У боју је учествовало 40.000 турских војника наспрам само 7.000 српских устаника. Са три топа и хаубицом, на мишарском брду српски војници савладили су знатно јачу турску војску. Стратегија и храброст били су пресудни за једну од најзначајнијих побједа у Првом српском устанку. Након што је Османска војска кренула према окупираном Београду вожд Карађорђе је дошао на Мишар и са осталим српским заповједницима направио своје планове. Карађорђе је израчунао стратешки положај и закључио да би кота требала бити на врху брда Мишар, између ријеке Саве, шуме и села Забар, Јеленча и Мишар. Четири дана, од суботе до четвртка, било је мањих сукоба са османским извиђачима; а главни удар догодио се у сриједу ујутро, подсјећа се на порталу „слободне библиотеке“. Тог 13. августа 1806. Карађорђе је на ограду поставио стрелце у два реда, а иза њих у два реда борце који ће замјењивати прве док пуне пушке. У сваком углу у шанац је поставио по један топ, а коњицу је сакрио у шуми.

Битка на Мишару

На приједлог својих заповједника, Сулејман-паша је одложио почетак напада док се боље не извиде положаји Срба и прикупи још војске. Већ око 12. августа код Шапца се окупила војска од око 40.000 војника. Унутар шанца, Карађорђе је рапоредио своје најбоље стријелце у два реда. Иза њих је размјестио још два реда пјешадије, која истрчава кад неко од бораца падне, да га замјени.

Одређени број бораца био је задужен и за извлачење рањеника. Свако од старешина имао је своју резерву, коју је по потреби уводио у битку.

Карађорђева резерва је била најбројнија и најискуснија. Одредио је носаче, који ће носити и скањати рањенике и оне који ће дjелити муницију. Одредио је и старешине, који ће одржавати поредак у шанцу, ако неко затаји. Пошто је прешла речицу Думачу, турска коњица је кренула према Мишарском брду. За њом је ишла пешадија, а тобџије су поставиле топове на десној обали рijеке и отвориле ватру на шанац. Код моста на Думачи се зауставио Сулејман-паша са својим штабом. Кад је турска коњица натрчала на равницу испред шанца, коњи су почели да се претурају и да падају заплетени у препреке од дивље лозе. Тада су српски стрелци из шанца отворили ватру.

Док се ослабљена турска коњица прибирала за други јуриш, пристигла је и пjешадија. Турске старjешине су поделиле своје чете и наредиле јуриш на шанац, али су многи војници попадали на земљу и набили се на оштро коље. Када су се приближили шанцу, коњица је убрзала, а пешадија потрчала. Међутим, устаници су одбили и овај напад.

Турци су у том тренутку застали оклијевајући. Сулејман-паша је зато послао дервише и хоџе да подигну морал. После овога је турска коњица навалила новом снагом, а предводио ју је Кулин-капетан из Босанске крајине. Турци су успели да се пробију до шанца.

У том тренутку је Карађорђе дао знак српској коњици да крене у напад. Коњаници су се подијелили у две групе. На челу једног крила је био поп Лука Лазаревић, а друго су водили били Лазар Мутап и прота Матеја Ненадовић. Лука Лазаревић је појурио према шанцу, а прота Матеја је кренуо улијево према турској артиљерији и везиревом штабу. Изненађене тобџије су окренуле цјеви према коњици, али без успјеха. Након што су уклонили турску артиљерију, устаници са протом Матејом на челу су јурнули према турском штабу, али су им се испречили коњаници из везирове пратње.

Након што је поразила везиреву заштиту, сељачка коњица је напала турску резерву на лијевом крилу према селу Орашцу. Устаничка коњица под командом Луке Лазаревића је растјерала турску пјешадију око шанца и кренула је да је гони. Карађорђе је потом наредио да се отворе врата шанца и да српска пешадија крене у напад.

Битка је завршена у предвечерје око 18 сати великом српском побједом. Аустријски посматрачи са друге стране Саве су послали у Беч вијест о страшном турском поразу и да је на Мишару остало 1.172 мртва Турчина. У једном другом извештају ова бројка се попела на 3.000.

На турској страни су погинули Синан-паша из Горажда, Кулин-капетан, капетан Мехмед Видајић из Зворника и његова два сина и многи други. Срби су дошли до великог плијена: оружја, муниције, коња, скупоцених одела и новца.

Након побједа на Мишару и на Делиграду, турска Порта је била приморана да преговара о миру са устаницима, уз посредовање Аустрије и Русије. Чувени Филип Вишњић опевао је ову битку у епској песми “Бој на Мишару”. О току битке, њеном коначном исходу и посљедицама сазнајемо из разговора жене турског војсковође Кулин-капетана и два црна гаврана који су јој лично донијели вијести са Мишара.