Прави мајстор комедије, хумора и смијеха, писац романа, драма, прича и есеја, зачетник реторике у Србији и истакнути фотограф аматер.

Бранислав Нушић

Најпознатији је по својим комедијама: „Протекција”, „Свет”, „Пут око света”, „Госпођа министарка”, „Народни посланик”, „Мистер Долар”, „Ожалошћена породица”, „Покојник”, „Др”, „Сумњиво лице”, „Не очајавајте никад” и романима: „Аутобиографија”, „Општинско дете” и „Хајдуци”. Писао је и драме: „Тако је морало бити”, „Јесења киша”, „Иза божијих леђа”, „Пучина”, „Кирија”, приповетке: „Политички противник”, „Посмртно слово”, „Класа”, „Приповетке једног каплара” и трагедије: „Кнез Иво од Семберије”, „Хаџи-Лоја”, „Наход”, „Хаџи-Ена”.

Бранислав Нушић је рођен је 8. октобра 1864. године, у Београду. Његови родитељи су Ђорђе и Љубица Нуша. Убрзо по рођењу Алкибијада, породица Нуша преселила се у Смедерево, гдје је Алкибијад провео своје дjетињство, похађао основну школу и прве двије године гимназије, а затим се вратио у Београд, где је матурирао. Када је напунио 18 година промијенио је име и постао Бранислав Нушић.

Са само деветнаест година, током студија 1883. написао је своју прву комедију „Народни посланик”. Дипломирао је на правном факултету у Београду 1884. године.

Иако је био политички активан, често је исмијавао политичаре и оне на власти па је због тога чак боравио и у затвору. Бавио се новинарством, обављао послове писара, а у Скопљу, Солуну, Серези и Приштини био је вицеконзул и конзул. Радио је и као секретар и управник умјетничког сектора у Министарству просвјете и у поштанском-телеграфском одјељењу Министарства грађевине. Био је драматург Нарогдног позоришта у Београду,а касније управник Српског народног позоришта у Новом Саду, па управник народног позоришта у Сарајеву, основао је прво позориште за дјецу као и нека још позоришта у Сарајеву и Београду. Бранислав Нушић је био изабран за редовног члана САНУ и добио је бројна одликовања.

Био је ожењен са Даринком и имали су двоје деце.

Бранислав Нушић је преминуо 19. јануара 1938. гоине у 74. години. Када је умро, зграда Народног позоришта у Београду била је обавијена у црно платно.