Флора Сендс (Сандес) била је Британка која је у Првом свјетском рату служила као припадник Краљевске српске војске. У почетку волонтер хитне помоћи Ст. Јохн, путовала је у Краљевину Србију, где је дочекана и формално уписана у српску војску.

Флора Сендс (Сандес)

Одликована је са седам медаља, а у борбама је задобила 24 ране и саборци су је звали „наш брат”. Једина је жена из западне Европе која је учествовала као војник у Првом свјетском рату.

Рођена је 22. јануара 1876. године, у малом мјесту Недер Попилон, у истеоименој парохији у Јокширу у Енглеској, у добростојећој свештеничкој породици из Корка. Двије године се школовала у Швајцарској девојачкој школи.

Уз доста читања и залагања, током школовања научила је да течно говори француски и њемачки језик, и доста добро српски те је савлада и свирање на виолини. Мимо школе још као млада девојка научила је да јаше коње, пуца из ватреног оружја и вози аутомобил.

Радила је као секретарица. Уочи Првог свјетског рата завршила је курс за болничарке.

Подстакнута побједама Краљевине Србије у ратовима 1912. и 1913. године, тридесетосмогодишња Флора Сендс је послије објаве рата Велике Британије Немачкој, августа 1914. године, одлучила да крене у Србију и пружи помоћ тој земљи, наведено на „слободној енциклопедији”.

Међутим, у Одреду добровољне помоћи у Лондону била је одбијена речима: „Има других далеко боље обучених од вас”. Разочарна овом одлуком успјела је да ступи у контакт са Мабел Грујић, супругом Славка Грујића, начелника Министарства иностраних послова Краљевине Србије, који је тих дана за Англо-америчку јединицу окупљала болничарке и хирурге за помоћ Србији.

Грујић је прихватио Флорин предлог да је стави на списак болничарки, и она је 12. августа 1914. године возом са перона жељезничке станице Черинг Крос кренула са Англо-америчком јединицом у правцу Србије.

Из воза се по доласку у Краљевину Србију прво искрцала у Нишу, одакле је по одлуци Црвеног крста отпутовала у Крагујевац. Флорин долазак услиједио је непосредно након велике побједе српске војске на Церу, тако да је било пуно посла у болници око збрињавања рањеника од задобијених рана у овој битки.

За заслуге у збрињавање рањеника и самопрегоран рад у војној болници, награђена је Медаљом Српског Црвеног крста и, одликована Крстом милосрђа.

По истеку тромјесечног уговора вратила се у Енглеску са својом другарицом Емили Симондс и прикупљала помоћ за Србе, прије свега средства за куповину санитетског материјала за српске рањенике. Од прикупљеног новца успјеле су да купе двадесет тона медицинског материјала, средства за дезинфекцију и рендгенски апарат.

У Србију се преко Солуна и Ђевђелије вратила у фебруару 1915. године заједно са другарицом Емили. Краће вријеме боравила је у Нишу, у коме је Другој резервној болници поклонила рендгенски апарат. Из Ниша је по одлуци санитетског пуковника др Војислава Суботића, упућена у Ваљево, „град болницу” у коме је харао пегави тифус.

У Ваљеву су она и Емили радиле у Гимназијској болници и обје су лијечећи болеснике обољеле од тифуса.

Након пораза српске војске и окупације Србије у јесен 1915. године, Флора се у Прилепу придружила амбуланти Другог пјешадијског пука првог позива Моравске дивизије „Књаз Михаило” – Гвоздени пук.

Најпре је радила за Црвени крст, али убрзо се прикључила српској војсци – једној од малобројних у свијету које су у своје редове примале жене. Убрзо је напредовала и стекла чин, најпре каплара, а затим капетана, и никад није бјежала од акције.

Уживала је велико поштовање и симпатије колега ратника. Када је приликом борбе прса у прса тешко рањена гранатом, други официр је ризиковао живот да би је извукао из битке.

Одликована је за хаброст, а чим се опоравила од тешких повреда поново се нашла са својим људима, на првој линији фронта.

Срби су је поштовали и називали “братом”, сматрајући је неком врстом “почасног мушкарца”. Луиз Милер тврди да је Србија била једина земља у којој су жене током Првог светског рата могле да раде све што желе када је реч војном ангажовању, јер је постојала очајничка потреба за добрим борцима и цијенила се свачија пожртвованост и храброст.

Након рата, Флора је остала у војсци, тврдећи да “никада у животу ништа није вољела више од тога”, али када је 1922. демобилисана, било јој је тешко да се прилагоди.

О њеном учествовању у рату писале су најпрестижније америчке и лондонске новине. Одликована је бројним медаљама међу којима је и Карађорђева звезда, која јој је лично уручена од стране регента Александра Карађорђевића. ПТТ Србија је издала поштанску марку са њеним ликом, објавила је „Србијатимес”.

Током Другог светског рата живела је у Београду, у Улици господара Вучића 91. После рата је отишла за Енглеску.