Прошло је 29 година од страдања и егзодуса више од 30.000 Срба из долине Неретве, а који су протјерани од 14. до 16. јуна 1992. и уништена је сва њихова имовина. И ове године у ријеку Буну бачено је цвијеће у знак сјећања на 18 српских бораца и 11 цивила који су на том мјесту нестали у јуну 1992. године, а сумња се да су неки од њих бачени у ријеку. У протеклом рату на подручју Херцеговине нестала је 431 особа српске националности и још увијек је непозната судбина 82 лица.

Прошло је 29 година од страдања и егзодуса више од 30.000 Срба из долине Неретве

Предсједник Организација породица заробљених и погинулих бораца и несталих цивила Невесиње Аљонка Џелетовић каже да су 14, 15. и 16. јуна 1992. у систематској акцији хрватско-муслиманске снаге напале из свих праваца и уништиле све што је српско.

„Мислили су да никад више српска нога овђе неће стати. На том путу су побили све што су нашли, старце, цивиле, војску. Тада је нестало 431 лице. Неки су одведени у логоре на Машинском факултету, Ћеловини, Дретељу, Љубушком, Грудама. Проживјели су страшне тортуре, неки су и убијени“, каже Џелетовићева.

Она наводи да је непозната судбина још 82 лица српске националности.

„Страдање Срба није процесуирано. Добијамо утисак да су страдали Срби небитни људи“, навела је Џелетовићева и додала да је посљедња идентификација у костурници у Невесињу била прије три године.

Она напомиње и да је на Буни прије три године почела ексхумација, али је заустављена. „Господин који је купио хотел на Буни је зауставио ексхумацију. Која је то сила и која је то моћ, питам се“, рекла је Џелетовићева и додала да жртве нису заборављене, да осјећају и понос и тугу.

Она истиче да Срби неће заборавити своје и неће престати да се боре за истину. Славица Славић, која сваке године долази на Буну гђе је њен брат нестао као војник 15. јуна 1992. године, истиче да пуних 29 година тражи свога брата да би га достојно сахранила.

„Овим путем апелујем на све људе који имају имало савјести да помогну да и наши најмилији и породице нађу смирај“, поручила је Славићева.

Слободан Главаш каже да му је мајка нестала у јуну 1992. године у насељу Ходбина, а отац је остао у Дому пензионера и посљедњи пут га је чуо 1993. године. „Мајку сам видио посљедњи пут на данашњи дан 1992. године. Стотине прича има. Ја своје родитеље никада нисам нашао и сахранио“, каже Слободан.

Предсједавајући Колегијима директора Института за нестала лица БиХ Никола Перишић изјавио је да је процес тражења несталих лица у застоју због дугог протока времена и недостатка релевантних информација. „У наредном периоду мораћемо тражити савременија средства за трагање и надам се да ћемо ускоро имати примјену. Ових дана смо имали састанак са Тужилаштвом и на три локације у Мостару ћемо у наредна три до четири мјесеца вршити истраживања и ексхумације“, навео је Перишић.

Замјеник предсједника Градског вијећа Мостара Велибор Миливојевић каже да остаје обавеза и потреба да се сваке године обиљежава страдање Срба. „И поред тога што је прошао дуг период, многе породице још нису нашле своје најдраже. Морамо сви заједно да покушамо да кроз помирење и опрост, али не и заборав, градимо боље и ново друштво. Док једни другима не уважимо жртве, јер жртва је жртва без обзора из кога народа била, у БиХ неће бити истинског мира и помирења“, рекао је Миливојевић.

Након парастоса у Старој цркви у Мостару свештеник Радивоје Круљ поручио је да је Саборна црква, иако до темеља порушена, ипак васкрснула, а да ће дати Бог да васкрсне и српска заједница у Мостару. Свештеник је истакао да, и поред страдања, српска заједница треба да разумије и комшије које су страдале.

Саборна црква Свете тројице у Мостару, тада највећа православна богомоља на Балкану, запаљена је 15. јуна 1992, а након тога и сви православни храмови у долини Неретве. У јуну 1992. године приликом велике војне акције Хрватске војске, ХВО-а и ХОС-а, којом је командовао генерал Јанко Бобетко, у нападима који су почели 7. јуна и трајали до 26. јуна дошло је до егзодуса и великог страдања Срба у долини Неретве.