Основно обељежје духа Хајдук-Вељка Петровића бiјаше и остаде јунаштво. Вазда и без поговора светли име његово на првом месту у сјајном прегледу витешких му савременика. И не само то.

Хајдук Вељкo Петровић

Вељко се родио у Леновцу, селу Црне Реке у источној Србији, око 1780. године. У младости је живио у Видину и у Пожаревцу, служећи у богатијих људи, и на годину дана пред устанак оде у хајдуке које је водио Станоје Главаш. Оне крваве зиме, кад дахије сjечом кнезова пожурише устанак, Вељко бијаше у Дубоњи, селу смедеревске нахије, гдjе се и ожени. Али кад устанак плану, он се, у богатом одјелу ратничком, опрости са женом и отпочне ратовати уза Станоја Главаша, војводу Ђушу Вулићевића и брата му Вујицу, те постане буљубаша. Не хотећи се, једном приликом у 1806. години, покорити суду, Вељко опет ускочи у хајдуке, али после кратког времена сиђе с планине и преда се са својим момцима Вожду у тренутку кад се очекивао напад турски.

С пролећа 1807. отпочиње Вељко право своје витешко војевање. Он се понуди Савету да дигне на оружје своју Црну Реку, и добије, најзад, барјак и писмено одобрење. Вељко није више ни тражио. Први окршај бејаше у селу Подгорцу, и Вељко га изведе кратким срчаним начином старинскога ратовања, задобивши одмах и славе и одела и оружја и коња и новаца. Све раздели са својим јунацима, које уреди поставивши међу њима различите старешине, па једну торбу новаца запечати и пошаље по свом бимбаши Савету за народну касу. Савет се изненади брзом и толиком успеху и гласу да је Вељко — војвода, али све лепо прими и захвали.

Његов начин ратовања најлепше показује Вуково причање: „Кад Турци по том чују шта се ради по Црној Ријеци и разберу да Вељко нема много војске, онда се подигне из Видина неколико стотина Турака, и пођу на њега; а кад дођу на пошљедњи конак, па ће као сјутра ударити, онда он скупи све своје момке и рече: „Браћо! Ми Турке овђе не можемо чекати, јер је њих много више него нас: већ хајдемо, у име Бога, да ми ударимо ноћас на њих, па ако их како забунимо и разбијемо, добро; ако ли им не могнемо ништа учинити, а ми ћемо ноћ на главу, па у планину“. Па онда, подигнувши све своје момке, отиде, те се полако привуку и уђу усред Турака, па у једанпут сви оборе ватру из пушака и стану викати турски: „Бјежите! Разби нас Хајдук-Вељко!“ Турци се од пуцњаве и од вике онако иза сна смету, а коњи им се још изоткидају, па ударе преко логора и преко њих, и тако Турци побјегну, који пјешице, који бос који гологлав, а сав логор оставе Србима. И од тада Вељко остане код својих момака и бимбаша и буљубаша господар, код Савјета и Црнога Ђорђа храбри војвода, а код Турака на свему ономе крају страшни непријатељ“, пише „ризница српска“.

Од љета 1809. до лета 1811. Вељко је био војвода бањски. Читав је низ јуначких дјела која је Вељко ту чинио, па је издржао славно и тешку једну опсаду од Турака. Али је најславније доба војевања његова оно које је доживео као неготински војвода, куда је отишао у љето 1811. То су посебно она дјела која је пјесма опјевала и с којих је Вељкова успомена за сва времена остала и мила и свијетла у народу његову.

Вељко и живљаше и ратоваше као најпоетичнији витез средњега вијека