Ратна исповјест шабачког берберина Стевана Шимона, који је 1941. године заробљен и одведен у Њемачку, потом је успио да се у бјекству домогне родног Шапца, да би поново био ухапшен и послат у радни логор у Њемачкој.

БЈЕКСТВО ИЗ ЊЕМАЧКОГ ЛОГОРА И ДУГ ПУТ ДО СРБИЈЕ

Шабачки берберин Стеван Шимон је у априлском рату 1941. године, као војник Краљевине Југославије, са својом бригадом заробљен у Сарајеву. Са осталим војницима и официрима спроведен је у заробљенички логор Оснабрик, на граници са Холандијом.

Послије шест недјеља проведених у логору, заробљеници су подјељени за рад на селу. Ко је желио да се спаси глади, прихватао је рад. Тако је и Шимон, са неколицином официра прихватио да ради у једном њемачком селу.

А могао је Стеван Шимон још у Сарајеву да буде ослобођен да је изјавио да је Мађар, што је по националности и био. Он је пак, поносно рекао да је Шапчанин и Србин, те бритву замијенио ашовом, ралом, вилама…

Једног мајског дана 1942., Шимон је одлучио да побјегне. Пред сеоском кафаном, видио је камион са церадом, под којом су биле бачве пива. Ријешио је да уђе у камион и сакрије се међу бачвама. Цијеле ноћи је путовао, а пробудила га је шкрипа трамваја. Када је погледао кроз рупе на церади, схватио је да се налази у фабрици пива у Дортмунду. Одједном, као спасење, чуо је сочну псовку на српском језику.

– Еј, брате Србине! – позовем. Кад човјек приђе, упита: „Ко си ти ? Откуд овдје ? – Заробљеник. Бјежим. Незнанац је послије неког времена ријешио да помогне Шимону. Дали су му цивилно одјело, нешто новца и картице за храну. Исте ноћи, одвели су га до жељезничке станице и посавјетовали га: „Кад те буду легитимисали, само кажи да си се загубио од транспорта радника, који су упућени за Беч, па си због тога без икаквих исправа“.

Тако је почело Шимоново дуго и самотно лутање. Страховање, неизвjесност, скривање, саслушавање, хапшења…

„Два мjесеца сам лутао по Њемачкој. Спавао сам по вагонима. Док спавам, воз крене. Одједном се нађем негдје. Ухапсе ме и ставе у станични затвор. Саслушавају ме. Ја све исто. Остао за транспортом… Било је веома тешко сналазити се, јер нисам знао њемачки језик.“ Најзад, једног дана, Шимон се нашао у возу за Беч. Сада је осјећао да је ближи циљу. Шабац је још био далеко. Из Беча је кренуо пјешице за Марибор. Дању је пјешачио, ноћу спавао у сјеницима.

У Марибору се пријавио комисији за репартрирање заробљеника. Они су га ухапсили и спровели у логор за заробљенике у Дугом Селу код Загреба. У логор је једног дана стигла мађарска комисија за репартрирање. Ту је Шимон замолио једног чувара да га приме код њих. „Пошто ми је мајка из Бачке Паланке, а има родбину у Мађарској, пријавим се на њихово име. Међутим, муке моје, јер не знам мађарски језик. Смијали су ми се, али су ме примили, ваљда због презимена“. Тако се Стеван Шимон у мађарском транспорту докопао Бачке Паланке. Једно вријеме се крио код тетке. Међутим, послије неколико дана, брат од тетке му је рекао да су наредили да се пријави војном рефреренту, другим ријечима, да се спрема да обуче њемачку униформу са мађарским ознакама и крене на Источни фронт.

Кад је то сазнао, позајмио је од брата нешто новаца и отишао за Нови Сад, гдје је скелом хтио да пређе Дунав. На скели је био легитимисан, а потом и ухапшен. На саслушању је изјавио да је из Сремске Митровице. Полиција га је тамо спровела и на гаранцију рођака из Митровице, ослободила. Из Сремске Митровице је кренуо возом до Кленка, села које је наспрам Шапца. На мосту преко Саве је била стража, па је ријешио да на обали тражи чамац или неко друго пловило да би се домогао Шапца.

Није било другог избора него да запливам. Ципеле сам везао око врата и ушао у брзу и хладну Саву. Био је 21.октобар. Пливам колико имам снаге. Једва сам испливао на десну обалу, негдје испод фабрике „Зорка“. Извукао сам се из воде само до пола и загрлио земљу. У једном тренутку, подигао сам поглед. Преда мном су стајала два пара њемачких војничких чизама.“ Послије толико мука, самовања, гладовања, напора, опет у рукама Нијемаца, наводи портал Расен. „Наредили су ми да скинем одјело, и онако у гаћама, кошуљи и босоног, потјерали према граду. Пред кућама су изашли неки моји познаници и пријатељи. На њихову молбу, свратили смо у кланицу, гдје су ми дали да једем и да се обучем. Одатле су ме спровели у затвор.“ Послије само десет дана, специјални стражар спровео је Стевана Шимона поново у Њемачку, у радни логор.

Тамо су га сликали и као чудака показивали официрима и њемачким војницима. Човјека који је двије хиљаде километара превалио да би дошао до завичаја, готово до куће, да би све било узалуд. Стеван Шимон је дочекао крај рата и у ослобођену земљу и свој Шабац вратио се кад и остали заробљеници. Вратио се и свом берберском занату. Као берберин и као човјек, био је и остао легенда.

Не само по његовом чувеном бјекству, већ по господском понашању, учтивости, хуманости. Његово име старији Шапчани и данас са поштовањем изговарају.