Доајен српског глумишта, по ком име носи и сцена у Народном позоришту у Београду, оставио је неизбрисив траг у домаћој кинематографији, а поред занимљивих анегдота из његовог пословног живота, Раша Плаовић имао је изузетно занимљив и приватни живот.

Раша Плаовић

Док је био професор на Факултету драмских умјетности, изњедрио је многа велика имена, а у његовој класи дипломирали су између осталих Љуба Тадић и Петар Банићевић.

Плаовић је према ријечима писца Живојина Павловића успио из логора да побјегне чак 11 пута, и сваки од тих био је невјероватнији.

Наиме, имао је свега 16 година, када је 1915. као телеграфиста ухапшен у Kрагујевцу, одакле је одведен у град на граници Чешке и Њемачке. Усљед нових логораша, дошло је до гужве те је пребачен у Мађарску, гдје је у заточеништву чувао стоку и орао њиве.

Годину дана касније, искористио је непажњу пијаних чувара и успио да побјегне из аустријског логора. Два дана је бјежао кроз шуму, све док није скроз изнемогао и закуцао на врата једне колибе, затраживши мало воде.

Епилог? Баш у тој истој колиби налазили су се локални полицајци, који су га вратили у заточеништво.

У њему се није дуго задржао овај пут, иако је био под појачаним надзором. Заједно са једним Енглезом припремио је бјекство, прескочивши високе бедеме и отиснувши се у нови бег.

Kао бјегунци су провели више од недјељу дана, све док једне ноћи нису осјетили цјеви од пушке на свом тијелу. У питању нису били жандарми, већ локални сељаци, који су их ухапсили и предали јер је новчана накнада за њихово хватање била позамашна.

Овога пута у логору се није добро провео. Због двоструког бјекства био је мучен, прљав и пребијен, у једном тренутку чак и на ивици смрти. Такође био је разапет и висио је преко греде у ћелији за мучење, објавила је Србија данас.

Kада је враћен у „оптималне услове робовања“ одмах је замишљао када ће поново бити бјегунац. Kао да му је поред жеље за слободом у крв ушла и неодољива тежња да надмудри чуваре.

Овај пут имао је на уму да мора да понесе храну са собом, како поново не би закуцао на погрешна врата. Бјежи са комадима хљеба, трчи и не осврће се. Бјежао је док је имао снаге, а онда је пао и истог трена заспао, а када се пробудио имао је шта и да види. Војничку чизму на себи. Знао је шта слиједи, поново мучење, поново логор.

У њему је сада провео више него претходних пута, те је тек у прољеће 1917. године успио поново да завара стражаре, побјегне и закачи се на воз који је ишао ка Београду.

Стигао је својој кући, а када је брат отворио врата, готово да није препознао Рашу. Ту је провео четири дана да би петог био ухапшен и враћен у логор.

Услиједило је још неколико фантастичних бјекстава, а према ријечима Живојина Петровића њих је било укупно 11. Посљедње од њих било је и бјекство у коначну слободу, средином 1918. године, када је успио да се поново домогне Београда, овога пута без повратка.

Данас његово име носи сцена Народног позоришта у Београду, Аматерско позориште у Убу, и награда Раша Плаовић намијењена најбољем позоришном глумцу у Србији, која се додјељује сваке године.