22/08/2021
ШПИЈУНАЖА је тајновити занат, умјетност обмане, вјештина професионалних трагача за скривеним информацијама и људима, која умје да буде и зло неслућених размјера. У њеном центру је човјек, који покушава да на све могуће начине дође до строго повјерљивих података. Некада то од њега тражи отаџбина, некада агентура, а некада моћна група људи. На нашим балканским просторима шпијунажа никада није била цијењена као вјештина, па је зато тајни агент најчешће погрдно називан – ухода, достављач, цинкарош, доушник, потказивач или шпијунчина.
ПРИМЉЕНА је да ради у контраобавјештајно одјељење Краљевске југословенске војске, гдје је школована за обавјештајни рад. Уочи Другог свјетског рата, вешто вођену Веру Пешић прихватају обавјештајне службе Њемачке, Велике Британије и Француске. Као четвороструки агент почела је претежно да ради за Генералштаб и Шесто одјељење Управе безбједности Њемачке. Тако је започела каријеру једног од најбољих шпијуна, које је Србија имала.
Вера Пешић је рођена 1919. године у Лесковцу гдје је завршла основну школу и похађала гимназију. Родитељи су јој живели у Сијаринској Бањи и Лесковцу. Дједа по мајци Милош Радовић био је судија Великог црногорског суда на Цетињу. Отац Милан био је начелник среза. Расла и школовала се у Лесковцу. Рано је постала свјесна свог тијела. Маштала је о лијепим луксузним хаљинама, отмјеном друштву, путовањима, богатом животу. Звали су је „лесковачка љепотица“. Млада се удаје, али јој након две године брак пропада. Одлазак у Београд био је прекретница у њеном животу.
– ОТКРИО је пјешадијски мајор Славко Радовић који је трагао за младим и паметним људима. Представио је Веру пуковнику Драгољубу Стојановићу, који јој је објаснио да ће на приједлог мајора Радовића и адвоката Трипка Жугића бити примљена са службеник у Контраобавјештајном одјељењу Генералштаба. У почетку је обављала опште административне послове и трудила се да за плату од 2.000 динара, којом је била веома задовољна, покаже ревност, ажурност и прецизност, што се од ње и очекивало. Када је у кабинету мајора Радовића упознала генерала Љубомира Новаковића, по мајци племенског рођака, до ње почињу да стижу и подаци о строго повјерљивим пословима, па је почела да залази и у друга одјељења Генералштаба, упознајући лагано читаву структуру сложене организације – описује њено увођење у војну агентуру биограф Никола П. Илић.
ПОРЕД курсева страних језика енглеског, њемачког и француског и течаја стенографије, обука је обухватала практична предавања. Поред тога, требало је да у кратком року прочита десетак књига са шпијунским штивом, које је касније са официрима коментарисала. Радознала, прочитала их је, једну за другом, још на радном мјесту, а у анализи је поред интелигенције и добре меморије, показивала изузетну склоност за схватање суштине проблема.
Мајор Славко Радовић је позвао у свој кабинет и из челичне касе узео укоричени „Елаборат о контраобавјештајном раду“, у којем су били описани многобројни примјери откривених страних обавештајаца у Краљевини Југославији. – Госпођице Вера, овај материјал ћеш овдје читати. Никакве биљешке немој писати, нити са било ким немој да коментаришеш оно што прочиташ. Потруди се само да запамтиш примјере рада страних шпијуна и како су откривени. Садржина материјала је строго повјерљива и зато ћеш га за вријеме одмора или излазака из кабинета мени враћати и поново узимати. Запамти, таква су правила службе. Имала је тек 19 година.
БРЗО је Вера Пешић схватила суштину обавјештајног и контраобавјештајног рада и научила шта је војна, полицијска, привредна и културна тајна, као и зашто и како се бира, придобија и врбује тајни сарадник, без којег нема рада. Први пут сазнаје ко све може бити агент, резидент, обавјештајац, контраобавјештајац, посредник, двојник и веза.
Намјесништво и Влада Краљевине Југославије узалуд настоје да избјегну велике европске и свјетске потресе. Због војних, политичких и економских интереса, велике силе у Југославији уграђују тајну агентуру у војсци, полицији, министарствима, Народној скупштини, привредним предузећима, Радио Београду, новинско-издавачким кућама, разним агенцијама, Српском културном клубу.
ВЕРА Пешић је савладала начин одржавања веза и састанака и прислушкивања разговора. Научила је шта је разрада, контрола и провјера агената и извјештаја и како се користе јавке, тајна мастила, оперативно-техничка средства, голубови писмоноше, извјештаји, писмени и усмени; како се користе радио-станица, шифре и дезинформације, издају задаци, заказују редовни и резервни састанци, снимају и краду документа. Добила је задатак да парира непријатељу, тако што ће га благовремено откривати и пресјецати његове активности.
ЗА ЈУГОСЛОВЕНСКЕ контраобавјештајце је посебно била интересантна новоформирана британска секција „Д“ и њен центар у Београду, којим је, знали су, руководио британкси мајор Јулиус Хан. Његова конспиративна имена била су Цезар и Горднер, а помоћник му је био Бил Бејли, инжењер у Трепчи. Сарадници су им били британски држављани у Југославији, као и припадници одређених антифашистичких група, које су биле формиране, и неки лидери опозиционих партија и удружења.
Британцима је у обавјештајном раду против заједничких непријатеља, Њемачке и Италије, често наруку ишла разграната агентура француске обавјештајне службе. Французи су само у руднику злата Леце, недалеко од Сијаринске Бање, имали агенте Николу Милића, секретара, инжењера Балбуша, а нешто касније и инжењера Жоржа Косту, објавиле су „новости“.
Њемачка је у Београду имала и конзулат, којим је руководио инжењер Франц Нојхаузен, опуномоћеник за привреду Министарства руда. Поједини упосленици конзулата бавили су се, у ствари, шпијунажом. Вера Пешић је имала задатак да открива дјелатност њемачке обавјештајне службе.
БЕОГРАД је 1938. године био стјециште великог броја шпијунских мрежа и агентура великих сила и сусједних држава. Била су ту чворишта разгранатих обавјештајних мрежа Француске, Велике Британије, Њемачке, Совјетског Савеза и САД, као и активне агентуре Италије, Мађарске, Аустрије, Бугарске, Албаније, Грчке и Румуније, па и шпијуни емигрантских антијугословенских организација и удружења. Београд је свима био занимљив због централног положаја на Балкану, као главна магистрала у комуникацији Истока и Запада, коју су велике силе жељеле да посједују или је барем контролишу.