Биће да је византијски цар Ираклије (575-641) за Србе учинио више од свих других страних владара од доласка на Балкан у 7. вијеку до данас, будући да је овом словенском племену доделио статус федератија и дозволио му да се настани на територији царства. Но, за разлику од других личности, у нашој јавности и култури Ираклије се ријетко помиње, мада је иначе добро познат љубитељима историје и на Западу и на Истоку као један од најзанимљивијих царева Источног римског царства, које данас популарно називамо Византија, по древном називу Бизант за Константинополис или Цариград.

византијски цар Ираклије

Ираклијев поход на Персију окончао је такозвани Последњи антички рат и омогућио Ираклију да ослободи Јерусалим, због чега је посебно слављен на Западу, као „први крсташ“. Како између осталог пише византолог Волтер Кеги са Универзитета у Чикагу, аутор књиге „Херацлиус: емперор оф Бyзантиум“ и вероватно најбољи познавалац саме епохе и лика цара Ираклија, цар је био благонаклон према Србима, који су, уз Хрвате, међу посљедњима населили Балканско полуострво.

Није познато зашто је Ираклије био посебно заинтересован за ово племе од толиких других широм Склавинија, како су Ромеји називали територије које су Словени почетком 7. века на силу заузели на Балкану. Срби, који су се уз цареву сагласност доселили и настанили прво у Тракију, а потом у данашњим областима, признавали су његову врховну власт и имали статус савезника – федератија.

Мада у ово доба немају своју писану историју, долазак Срба и Хрвата на Балкан је већ одавно и недвосмилено датован у вријеме владавине цара Ираклија. О томе најпоузданије сведочи славни спис „О управљању царством“, који је у 10. веку написао цар Константин Порфирогенит. Овај тајни документ Порфирогенит је писао као упуство за владање својим насљедницима, без дипломатских и стилских улепшавања, а како је дуго био скривен од јавности, историчари га сматрају аутентичним доказом. Спис се бави народима на територији царства, али и око њега, да би у 32. поглављу описао Србе, њихов стил живота, особине, обичаје и историју.

„Тамо су, дакле, ови Срби живели од почетка. Пошто су два брата наслиједила на власти свога оца у Србији, један од њих је узео половину народа и пребјегао Ираклију, цару Ромеја (Византинаца), и тај исти цар Ираклије га је примио и за насељавање му је дао мјесто у Солунској теми Сервију (Србица), која од тада носи тај назив“. Срби су боравили у близини Цариграда неко време, али су пожелели да се врате, што им је Ираклије такође дозволио, да би се на Дунаву предомислили и поново затражили од цара да остану на територији царства, да би и за то добили сагласност од Ираклија. Уз то, Порфирогенит истиче и да је Ираклије успјешно покрстио Србе.

Деценију након освајања власти, у серији импресивних војних експедиција, Ираклије побеђује Персију и не само да враћа претходно изгубљене области, него и доводи до краја персијске доминације на Истоку са којом су се Римљани борили вековима. Ираклије 630. године ослобађа Јерусалим и по легенди, открива Часни крст, наводи се на портару „Наука кроз приче”.