Нацистичка Њемачка је, без објаве рата, 6. априла 1941. године напала Краљевину Југославију. Напад је почео снажним ударима ваздухопловних снага, специјалним дејствима и брзим продорима оклопно-механизованих јединица. Главни циљ напада њемачког ваздухопловства је био: разарање Београда, деморалисање војске и народа и уништење југословенских ваздухопловних потенцијала. Одлуку да се Београд разори донио је лично Хитлер 27. марта, разјарен вијестима о демонстрацијама у Београду против потписивања ‘Тројног пакта’. Извршење задатка повјерено је 4. ваздушној флоти под командом генералпуковника Александра Лера. Операција уништења Београда носила је назив ‘Страшни суд’ [Strafgericht].

Витезови београдског неба

У 6.30 часова напала су 234 бомбардера и 120 ловаца. Већина житеља југословенске пријестонице затечена је на спавању јер је била недјеља.

Тог 6. априла град је бомбардован у четири налета, а настављено је 7. априла, 11. и 12. априла. На Београд је изручено око 440 тона разорних запаљивих бомби. Погинуло је више од 2.500 људи. Уништено је више стотина зграда, међу њима до темеља срушено издање Народне библиотеке Србије – установе основане 1832. године, са око 300 000 књига, укључујући средњовјековне списе непроцјењиве културне вриједности. Међу бомбардованим објектима је и Стари двор [са срушеном куполом].

Њемачки фелдмаршал фон Клајст је на суђењу, послије рата, о томе рекао: ‘Ваздушнинапад на Београд 1941. године је првенствено имао политичко- терористички карактер и није имао ничег заједничког са ратом. То бомбардовање из ваздуха је било ствар Хитлерове сујете, његове личне освете“.

Библиотека је имала и збирке турских рукописа, старих штампаних књига [више од 200] од 15. до 17. вијека, старих карата, гравира, слика, новина… Осим тога, у њој су биле сабране све књиге штампане у Србији од 1832. године, као и оне штампане у сусједним земљама, али и комплетне библиотеке Вука Стефановића Караџића, Лукијана Мушицког, Ђуре Даничића, П.М. Шафарика и других. Уочи бомбардовања, на почетку Другог свјетског рата, 1. априла 1941. године, све је било спремно за евакуацију. Библиотека је била спакована у 150 сандука, рукописи посебно у 38 сандука [сваки је био тежак око 80 килограма], а стари часописи у 22 сандука.

Тадашње Министарство просвјете забранило је, међутим, 3. априла евакуацију просветно-културних установа Београда, па и Народне библиотеке, али је наредило да се све драгоцјености склоне у подрум, што је и учињено.

Зграда је погођена запаљивим бомбама 6. априла, у 16 часова. Сматра се да је све изгорјело. Према сјећању становника краја око Косанчићевог вјенца, још два-три мјесеца рушевине су се пушиле.

Предвиђајући рат, југословенска Врховна команда и Влада су Београд прогласиле „отвореним градом“. Но, то није спријечило њемачко „Луфтвафе“ да нападне Београд и да га разори. Југословенску пријестоницу је од напада из ваздуха бранио елитни Шести ловачки пук и јединице противваздушне одбране Ваздушне зоне Београд.

У тој неравноправној борби ваздушног Голијата и Давида, упркос срчаности и јунаштву наших небеских витезова, побједила је фашистичка сила.

Храбри пилоти Шестог ловачког пука су ушли у историју јер су као орлови бранили свој град од најезде црних јата хитлерових ‘“луг-цојг“-формација.

Шести ловачки ваздухопловни пук је био елитна ваздухопловна јединица у саставу Прве ваздухопловне ловачке бригаде – најјаче јединице противваздушне одбране. Пук је имао добро обучено људство и најмодерније авионе.

Мирнодопска локација пука је била на аеродрому „Земун“, гдје се налазила и Шеста ваздухопловна база. Ратна летилишта су се, с обзиром на задатак пука, налазила у непосредној близини Београда.

Зона пука је обухватала сјевероисточни дио државне територије, гдје су се налазили значајни објекти – велики градови, индустријски центри, комуникацијски чворови и мостови на Сави, Тиси и Дунаву.

Храбри пилоти из Шестог ловачког пука су током одбране Београда 6. и 7. априла 1941. године, према подацима у књизи потпуковника Костића „Пламен над Београдом“, оборили 42 њемачка авиона, а за још 19 се то не може тачно тврдити.

У књизи „Наше небо априла 1941.“ инг. Петар Боснић наводи 47 оборених непријатељских авиона. Тачан број њемачких авиона, које су 6. и 7. априла пилоти Шестог ловачкогпука оборили над Београдом, не може се утврдити, али на основу доступних извора број се креће између 42 и 48 авиона.

У тим неравноправним борбама у ваздуху су погинула једанаесторица наших пилота: десеторица из Шестог пука и капетан Живица Митровић из 31. групе Другог ваздухопловног пука.

Рањено је девет пилота: од тога шесторица тешко, а тројица лакше.

У априлском бомбардовањуу је погинуло 135 југословенских летача и око 600 нелетача.

Ваздухопловство је пружило одлучан и организован отпор, а изведена су и узвратна дејства по њемачким аеродромима.

Пилотски ас који је у шестоаприлском бомбардовању оборио три њемачка Месершмита, Ђорђе Станојевић, једном приликом је рекао: ‘Свако се за нешто роди, а ми смо се родили за пилоте – имали смо све потребно – одважност, борбеност, спретност и били смо витезови. 6. априла око 7. часова је дат знак „Ваздушна опасност“ јер су се Београду приближавале двије велике формације њемачких бомбардера и ловаца са сјевера: једна дуж Тисе, а друга Дунавом. Потрчали смо ка авионима, чији мотори су већ били загријани. Командир Милош Жуњић је командовао викнувши: „За мном!, пали и полијећи по патролама“. Полетио сам за вођом патроле и командиром Милошем Жуњићем. Послије пет минута, на висини 3 000 метара између Батајнице и Панчева, примјетио сам Нијемце. Командира нисам могао да опоменем, јер радио станица ми није радила. Повећао сам брзину, престигао га и крилима дао знак. Отпочела је борба са њемачким ловцима, који су пратили бомбардере. У ваздуху је била цијела група по патролама, сем команданта групе мајора Адума Ромеа, који је остао на земљи….

Из српске ескадриле су у ваздуху биле све четири патроле, осам авиона, јер је девети авион био оштећен при слијетању 5. априла. Командир Жуњић је наставио у истом правцу и напао један бомбардер Хајнкел 111, па је одмах био изложем нападу ловаца Ме 109Ф и борио се са њима, погођен, долази до пожара, због кога искаче из авиона. Висећи на падобрану, убијен је митраљеским рафалима њемачких пилота ловаца. Схвативши да сам сам, напао сам три Ју-87 [Штуке]. Напао сам одоздо најпре десну, која је одмах оборена, па лијеву, која је погођена из близине, наводи портал Јадовно.

Затим сам се сукобио са три Ме-109 Ф, и на једнога сам усредсредио паљбу, свијетлећи метци су обиљежавали поготке, он се одвојио и кренуо понирући ка румунској граници. Гонио сам га на висини 300 до 400 метара над пругом увправцу Вршца и отварао ватру. Успио је да се извуче, јер ми нисмо имали запаљиву муницију – тако да погоци нису имали жељени ефекат, а Ме 109Ф био је бржи за око 50 км/час од нашег Ме 109Е. Прекинуо сам гоњење јер је и гориво било при крају и вратио се на аеродром и слетио из правца Дунава. Сам без свога командира“. [Одломак из текста пилота Ђорђа С. Стојановића]

ВИТЕЗОВИ БЕОГРАДСКОГ НЕБА
1. Милош Жунић, погинуо 6. априла код Панчева
2. Михо Клавора, погинуо 7. априла код манастира Крушедол
3. Владимир Горуп, погинуо 7. априла
4. Карло Штрбенк, погинуо 6. априла код Глогоњског рита
5. Добрица Новаковић, погинуо 6. априла код Београда
6. Бранислав Тодоровић, погинуо 7. априла
7. Јован Капешић, погинуо 7. априла код Бешке
8 . Миливоје Бошковић, погинуо 7. априла код Ковиља
9. Душан Борчић, погинуо 6. априла – пао у Сарајевску улицу
10. Милутин Петров, погинуо 7. априла код ушца Тисе у Дунав
11. Живица Митровић, погинуо 6. априла код Шида