НОВОСТИ

ВИТЕШТВО У СРБИЈИ КАО ДИО БОГАТЕ РАТНИЧКЕ ТРАДИЦИЈЕ: Западњак у најамничкој војсци краља Милутина

26/08/2021

На надгробном споменику једног од највјештијих ратника свога доба, Франческа де Саломонеа из Тревиза, стоји да га је за витеза прогласио рашки Краљ Урош (Краљ Милутин).

 

ВИТЕШТВО У СРБИЈИ

ВИТЕШТВО У СРБИЈИ

 

Де Саломоне је био дио најамничких одреда Краља Милутина, а као најважнију чињеницу у својој ратној биографији сматрао је то што га је баш српски Краљ прогласио за витеза.

То говори о високом нивоу витештва и српске витешке културе тога доба и о њеном утицају много шире.

Витештво је у Србији било дубоко укоријењено као дио богате ратничке традиције, а српски витезови сматрани врхунским ратницима с најубојитијом опремом. Ратници за које су вјера, породица и Отаџбина били светиња и код којих је био изражен и висок степен етичких кодекса и начела, својствених Христовим војницима, како су их називали.

Србија за вријеме Стефана Дечанског

Доба Стефана Дечанског било је доба ратова, којима су претходиле унутрашње политичкие кризе.

Највећа криза настала је послије смрти краља Милутина, који за живота није ријешио питање свог насљедника, што је проузроковало борбу између тројице претедената.

Око власти су се борили старији и млађи син краља Милутина: Константин и Стефан и Владислав, син краља Драгутина.

Иако се чинило да млађи Стефан нема апсолутно никакве шансе да постане краљ због свог сљепила, он је изашао као побједник!

Скинуо је завоје са очију и објавио да му је вид вратио Свети Никола. Црква је подржала његове претензије и крунисала га је за краља.

Владао је под именом Стефан Урош Трећи, а остао је познат као Стефан Дечански, по манастиру Високи Дечани, који је подигао.

Ратовања и насилна смрт

Мање је познато да је управо за вријеме владавине Стефана Дечанског извојевана једна од највећих побједа у историји српског ратовања у бици код Велбужда.

Осјећајући опасност од све моћније Србије која је почела да се шири ка истоку, Бугарска и Византија су се удружиле против ње. Међутим, њихова заједничка акција је предупријеђена на тај начин што је прво поведен рат против сваке од њих одвојено.

У бици код Велбужда (1330) Бугарска је поражена, а каже се да се у њој највише истакао млади престолонасљедник Душан.

Византијски писац Јован Кантакузин, оставио је сљедећи запис:

“Трибали су наваливши нагнали Мизе да се крену у бјег и на јуриш их побједили. Једни су у бици били побијени, други што су били живи пуштени су пошто им је било одузето оружје, јер међу њима не приличи да се узајамно заробљавају пошто су једноплемени”.

За вријеме владавине Стефана Дечанског извојевана је једна од највећих побједа у историји Србије, подигнут је и највећи српски манастир, а ипак, овај владар ће остати упамћен као најнесрећнији српски краљ, који је пострадао и од оца и од сина.

Да ли је и колико у свему томе било и његове кривице, давно је заборављено, а остало је само сјећање на његово мучеништво.

Српска црква га је уздигла међу своје светитеље, а ево свједочења како се одиграло убиство и ко је убио краља Стефана.

Слично своме оцу, у младости је цар Душан био намјесник у Зети и побунио се против свог оца, у чему га је подржала немирна зетска властела. Стефан Дечански је побијеђен, заробљен и заточен у град Звечан, где је под неразјашњеним околностима насилним путем окончао живот.

ПРАТИТЕ НАС

Komentara bez...

Остале Вијести