Убрзо послије мученичке смрти (1918) руског цара Николаја Другог Романова у српском народу се спонтано појавило масовно убјеђење да Срби не смију да забораве како је руски цар због братске љубави наша два народа ушао у рат за Србију 1914. године – рат у коме је изгубио државу, круну, породицу и живот.

Владика Николај Велимировић

Жртвовање Николаја Другог Романова и осећање српског народа према Русији на најбољи начин исказао је Владика Николај Велимировић, у Београду на дан Светог Равноапостолског Кнеза Владимира Руског, 1932. године.

„Савјест наша нас приморава да плачемо када Руси плачу и да се радујемо када се Руси радују. Велики је дуг наш пред Русијом. Може човјек бити дужан човјеку, може и народ народу. Али дуг, којим је Русија обавезала српски народ 1914. године тако је огроман, да њега не могу вратити ни веијкови, ни покољења. То је дуг љубави, која свезаних очију иде у смрт спасавајући свог ближњег. Нема веће љубави него ко положи душу своју за другове своје – то су ријечи Христа. Руски цар и руски народ, неприпремљени ступивши у рат за одбрану Србије, нису могли не знати да иду у смрт. Али љубав Руса према браћи својој није одступила пред опасношћу и није се уплашила смрти.

Смијемо ли ми икада заборавити, да је руски цар са дјецом својом и милионима браће своје пошао у смрт за правду српског народа? Смијемо ли прећутати пред Небом и земљом, да је наша слобода и државност коштала Русију више него нас? Морал свјетског рата, нејасан, сумњив и са разних страна оспораван, испољава се у руској жртви за Србе у јеванђељској јасности, несумњивости и неоспоривости. А мотив самоодрицања, неземно морални осјећај при жртвовању за другог – није ли то приљепљење к Царству небеском?

Руси су у наше дане поновили косовску драму. Да се цар Николај прилијепио к царству земном, царству егоистичних мотива и ситних рачуница, он би, највероватније, и данас сједио на свом пријестолу у Петрограду. Али он се прилијепио к Царству небеском, к Царству небеских жртава и јевангељског морала; због тога се лишио главе и он сам и његова чеда, и милиони сабраће његове. Још један Лазар и још једно Косово! Та нова косовска епопеја открива ново морално богатство Словена. Ако је неко на свијету способан и дужан то да разумије, то Срби могу и обавезни су да разумију. Блажени ви, плачући у те дане са Русијом, јер ћете се с њом утешити! Блажени ви, тугујући сада са Русијом, јер ћете се са њом ускоро и радовати.“

Цар Николај Други је био изузетно омиљен у нашем народу, а послије његове смрти Срби су га обожавали и сматрали светим. За Србе је Николај Романов био свети много прије него што је дошло до његове званичне канонизације – 2000. године.

Из писма Цара Николаја краљу Александру

„Докле год буде и најмање наде да се избјегне пролијевање крви, сви моји напори биће уперени у том циљу. Ако и поред наше најискреније жеље у томе не успијемо, Ваше Величанство може бити увјерено да Русија ни у ком случају неће остати равнодушна према судбини Србије!“

Извор: Расен