Када се данас помене породица Дунђерски, највећи број људи одмах помисли на трагичну љубавну причу Ленке и Лазе Костића овјековјечену и у пјесми „Санта Мариа дела Салуте”.

ВЈЕНЧАО ИХ КРАЉ, РАСТАВИО РАТ

Ипак, много мање је познато да је у овој породици било још великих, а и трагичних љубавних драма. А, управо таква била је романса београдског градоначелника Владе Илића и његове супруге Олге Јовановић (по мајци Дунђерски).

Већ самим рођењем Владин живот изгледао је као посут ружама. Владимир (Влада) Илић, најмлађи син Косте Мумџије, родио се, 19. септембра 1882. Основно образовање је стекао у родном мјесту, а послије је школовање наставио у Бечу и Ахену. Био је први текстилни индустријалац из тадашње Србије са академским образовањем. Поуздано се зна да је говорио француски и њемачки, а по неким свједочењима и енглески језик.

Као најобразованији у породици, Влада се ускоро нашао на челу велике текстилне империје. Послије кратког боравка у Лесковцу отац га је послао да води пословање концерна у престоници.

– По Владином повратку из Њемачке рамишљало се о развоју бизниса, али и о женидби. Коста је, по већ опробаном рецепту, најмлађег сина оженио из фамилије својих пословних партнера. Тако ће Влада постати супруг Олге – “највеће српске миразџике” и унуке Лазара Дунђерског – почиње причу о овој романси Саша Станковић, аутор монографије о Влади Илићу, под називом “Први модерни градоначелник Београда”.

Спајала их је љубав и велико богатство

Лазар Дунђерски имао је двојицу синова и три ћерке – Јелену/Ленку, Милку и Олгу. Док је Ленкина трагична судбина препричавана широм Србије, приче Милке и Олге мање су познате. Олга Дунђерски се удала за касационог судију Стевана Јовановића и тако постала госпођа Олга Јовановић Дунђерски. Једној од ћерки дала је своје име и управо она се касније удала за Владу Илића.

Први модерни градоначелник Београда

Влада Илић је на мјесту првог човјека Београда био од јануара 1935. до септембра 1939. године. За то вријеме, југословенска престоница је по први пут постала права, европска метропола и град који је ишао у корак са свим свјетским трендовима.

– У складу са њиховим богатством кум на свадби им је био будући српски краљ Александар Карађорђевић – истиче Станковић.

Дунђерски и Илићи били су пословни партнери и уско су сарађивали. На примјер, кредит Српске банке у Загребу, у којој је Лазар био главни акционар, био је неопходан да Влада Илић од мале штофаре на Карабурми створи велику Краљевску српску повлашћену фабрику вунених тканина “Косте Илића и синова” у Београду.

Олга Илић добила је у мираз од мајке дворац Дамаскин у Хајдучици. Дворац је био популарно мјесто за забаву господе између два свјетска рата. И данас се старији мјештани овог мјеста у Банату сјећају гламурозних балова, раскошних дамских хаљина и бечке музике која се орила двором богатих трговаца.

Највећи добротвори Београда

Далеко од тога да су Дунђерски и Илићи мислили само на забаву. У првом реду, ријеч је била о вјештим трговцима и бизнисменима. Након Владиног постављења за градоначелника Београда, његове обавезе (и везе) само су се умножиле.

Влада и Олга живјели су у складном браку пуном љубави. Нажалост, нису имали потомства, али су зато љубав поклањали другој дјеци. Њихов дом у Београду био је мјесто многобројних приредби, ту се дијелила помоћ сиромашнима и поклони престоничким малишанима, нарочито пред велике празнике – Ускрас, Божић, Материце, Очеве…

– У јавности име Владине супруге Олге највише се помињало прликом хуманитарних акција. Прве јесени по доласку Владе Илића на мјесто градоначелника Београда, уведена је зимска помоћ за сву престоничку сиротињу и формирао се акциони одбор за зимску помоћ чија је предсједница била кнегиња Олга Карађорђевић, а једна од чланица Олга Илић – прича Станковић и додаје да је као примјер другима Олга поклонила 100 зимских одјела и 105 зимских капута за сиромашну дјецу.

Помоћ брачног пара Илић пружала се и ван Београда – даривали су штоф, пшеницу, храну… Олга се помиње као један од највећих донатора за жртве Другог свјетског рата када је послије трећег савезничког бомбардовања Београда приложила 500.000 динара за настрадале.

Тешки дани за предратне богаташе

Крај Другог свјетског рата раздвојио је Олгу и Владу. Илић је ухапшен и осуђен на казну робије од десет година и на конфискацију цјелокупне имовине. У пресудама је као главна кривица Владе Илића наведена то што су његове фабрике радиле током рата и на тај начин “јачале ратни потенцијал окупатора”.

– У вилу Владе и Олге Илић у Венизелосовој улици упала је руља која је све опљачкала, а нова власт никад није казнила починиоце овог недјела. До средине 90-их вила је била у власништву Генекса, па сједиште Југословенске левице, а затим хотел функционера ЈУЛ-а Ненада Ђорђевића – објашњава наш саговорник.

Причало се да је бившег градоначелника Београда од погубљења спасао лично Винстон Черчил који је интервенисао код Јосипа Броза Тита. Умјесто тога, провео је 7 година у затвору у Сремској Митровици гдје су му бивши радници доносили пакете. Пуштен је на слободу крајем 1951. године, али убрзо је доживио шлог и умро у мансарди свог рођака, 3. јула 1952. Сахрану су му организовали некадашњи радници.

– Олга је те године понижења преживјела продавајући накит, али и захваљујући сељацима који су јој поклањали храну на пијаци када би је препознали. На примјер, само од новца узетог од продаје једног француског прстена, Илићи су живјели 3 године – каже Станковић, наводи Историјски забавник.

Олга Илић је супруга надживјела за седам година. Преминула је 1959. године.

– Тако су некад најбогатији Србин и његова супруга, насљедница најбогатијег Војвођанина, завршили без потомства, у крајњој бједи и понижењу. На неки начин, они представљају симбол успона и пада српске грађанске класе која је настала и опстала под турском, односно угарском влашћу, а затим нестала у првим годинама комунизма – закључује аутор монографије о власотинском индустријалцу и градоначелнику Београда.

Окружни суд у Београду је фебруара 2009. усвојио захтјев за рехабилитацију Владе Илића и ништавном прогласио пресуду Војног суда из 1946. године. У образложењу пише да је Илић “морао да буде проглашен народним непријатељем да би та осуда била основ и оправдање за државу, да преузме његово богатство“.

Потомци Владе Илића и данас се боре како би повратили бар дио имовине свог славног претка.