На Велики петак, 9. априла 1999. године, 17. дан НАТО агресије на Савезну Републику Југославију, у три часа послије поноћи удружене снаге паравојне „ОВК“, регуларне војске Албаније и НАТО.а предвођеног Американцима, који су давали ваздушну подршку, покренуле су велику копнену офанзиву на територију једне суверене европске државе у ширем рејону карауле Кошаре, на граници тадашње СРЈ и Албаније.

На неприступачном терену и надморској висини од око 2000 метара на планини коју и Срби и Албанци зову Проклета непријатељ је био вишеструко надмоћнији, па се нешто више од 1000 припадника Војске Југославије бранило од напада између 5000 и 6000 Албанаца.

Највећи дио југословенских снага на Кошарама чинили су војници на редовном одслужењу војног рока који су у просјеку имали између 19 и 21 годину , а борили си се и Срби добровољци из иностранства, руски добровољци и Козаци.

Циљ напада с албанске стране било је остваривање копнене инвазије на Косово и Метохију и пресијецање комуникације између јединица Војске Југославије у Ђаковици и Призрену. Такође, још један циљ био и заузимање ширег подручја Метохије. Послије тешких борби, Војска Југославије успјела је да порази нападача и спријечи његов улазак на Косово и Метохију. Припадници „ОВК“ су заузели караулу Кошаре због артиљеријске подршке Војске Албаније, подршке НАТО авијације и малог броја југословенских војника на том подручју који су морали да се повуку, али су агресори поражени у њиховом плану копнене инвазије на том правцу упркос подршци коју су имали. Албански крајњи план је био да заузму читаву Метохију и натјерају Војску Југославије на отворени сукоб с њима, како би се отркили војни положаји и омогућило НАТО авијацији да их бомбардује.

Погинуло је 108 војника Војске Југославије од којих 18 официра и подофицира, 50 редовних војника, 15 резервиста и 24 добровољца, међу којим и један руски добровољац. Војска Југославије одолијевала је нападима све до 14. јуна 1999. године, када се по Кумановском споразуму повукла с Косова и Метохије.

Рат на Проклетијама, познатији као битка на Кошарама или пакао Кошара, вођен је око граничног прелаза Раса Кошарес од 9. априла до 10. јуна 1999. године, укупно је трајао 67 дана, а просјек година погинулих припадника Војске Југославије био је 25. у бици за Кошаре рањено је 150 припадника Војске Југославије, док је погинуло више од 200 агресорских војника и њих више од 300 избачено је из строја рањавањем.

Писмо кћери с Кошара

Ево пишем кћери, са последње страже,

већ годину дана, видели се нисмо,

кроз папрат и шуму, душманин се чује

ваљда ћу ти, мила, завршити писмо.

Сви су моју мртви, другови из вода,

винули су душе горе у небеса,

већ четири дана сам положај браним,

око мене је крв и мртва телеса.

Опрости ми мила, крива су ми слова,

од србе и беса, дрхтим док ти пишем,

тај, што с’ ратом поче своје дете грли…

бар да могу косу, да ти помиришем.

Ево све су ближе, халачу и вриште,

веселе се пашчад, када вук издише.

Зар мисле да могу, уплашити оца

када својој кћерки задње писмо пише.

Не љути се на ме мила кад одрастеш.

Нисам знао кћери бити кукавица.

Са облака белог чуваће те тата.

Заувек ћеш бити моја девојчица

                                                                    Марко С. Марковић

Извор: „Хумано срце Српске“, Славко Басара