Мала али значајна епизода о италијанско-српској сарадњи на почетку Првог свјетског рата готово је непозната код нас.

Гарибалдинци

Захваљујући документима из римских архива, библиотека и музеја сазнало се подробније о експедицији гарибалдинских добровољаца који су учествовали у борби на Дрини, гдје су, осим двојице, сви изгинули. Били су то млади револуционари одгојени на Манцинијевим републиканским идејама које су подразумевале крај свакој социјалној неправди и слободу и уједињење народа у својим границама. Припадали су напредној групи Италијана за које је Тројни савез, склопљен у Бечу 1882. између Италије, Аустрије и Њемачке, и обнављан сваке пете године све до 1912., остао у националној историји као срамотан чин политичког подаништва због свог империјалистичког карактера и нејасних клаузула које су спутавале коначну независност Италије. Неријешено питање сјеверних покрајина (Трентино – Алто Адиџе, Фриули – Венеција Ђулија, Трст), које су и после уједињења земље 1870. године остале под аустријском доминацијом, и aнексија Босне и Херцеговине на штету Србије (1908) побуђивали су револуционарни дух тих људи и поспијешили њихову одлучност да помогну српском народу у борби за независност.

Послије Сарајевског атентата 28. јуна 1914. на престолонасљедника Франца Фердинанда и неприхватљивог ултиматума по Србију (23. 7. 1914) од стране Аустрије било је јасно да је рат неизбјежан. Србија, већ исцрпљена у балканским ратовима (први против Турака 1912, други против Бугара 1913), очекивала је помоћ од сила Антанте.

Али прије но што су се Русија, Француска и Енглеска (која је колебљиво покушавала да избегне конфликт) одлучиле да уђу у рат, организовала се тајно у Риму група храбрих гарибалдинаца и ријешила да дà свој допринос против Аустрије, тадашњег заједничког непријатеља, борећи се уз српске војнике код Вишеграда, на врху званом Бабина глава.

Вођена високим моралним начелом да се помогне слабијем, ова група добровољаца је хтјела не само да пружи храбар примјер осталој италијанској младежи, већ и да подстакне своју земљу да уђе у рат и оконча конфликт који је деценијама раније започео Ђузепе Гарибалди (Giuseppe Garibaldi). Ово тим прије што се друштвено-политичка ситуација у Италији с краја 19. вијека умногоме мијењала, управо у годинама њиховог стасавања: јењавали су патриотски дух и слободарске тежње којима су претходних деценија били прожети њихови очеви борећи се под Гарибалдијем за ослобођење и уједињење своје земље. Ови млади добровољци су наслиједили, дакле, идеале својих предака. Гарибалдински волунтаризам који је, у космополитском смислу, тежио ка правди и слободи свих окупираних народа био им је идеја-водиља у њиховим намјерама када су се у малом мјесту Марину недалеко од Рима, већ познатом по републиканској традицији, организовали и тајно кренули да се боре у српским редовима против аустроугарског агресора.

За намјеру гарибалдинаца да званично помогну Србији залагао се у почетку и генерал Ричоти Гарибалди (Ricciotti Garibaldi , син Ђ. Гарибалдија и Аните, протагониста ранијих ратова за ослобођење Италије и добровољни учесник у Грчкој против Турака 1913); али ти покушаји су остали без успјеха јер је италијанска влада прогласила неутралност земље и затворила своје границе. Тако су се на територији Италије формирали тајни комитети (у Фиренци, Савони, Ђенови) за мобилизацију добровољаца у помоћ Србији и Француској.

Када је 3. августа 1914. Италија прокламовала неутралност своје земље, дошло је до размирица између италијанских интервенциониста, присталица рата против Аустрије, и неутралиста, присталица Тројног савеза. Већ самом објавом рата Србији, сматрали су интервенционисти, Аустрија је погазила уговор о Тројном савезу чији је карактер требало да буде искључиво одбрамбени, те Италија није морала више да има никакве обзире према том уговору. Стога је, по мишљењу интервенциониста, ово био прави тренутак да се прекине свака веза са Централним силама. Свог јунака Гуљелма Обердана (Gulielmo Oberdan), који је 1882. покушао да убије Франца Јозефа приликом посјете Трсту, али као жртва шпијунаже био објешен, упоређивали су са нашим Гаврилом Принципом и Недељком Чабриновићем. За многе младе италијанске револуционаре Сарајевским атентатом освећена је жртва тршћанског јунака Обердана.

Не чекајући на преговоре аустријска влада је пет дана послије ултиматума објавила рат Србији, а само дан доцније, 29. јула 1914, кренули су млади ентузијасти из Рима на Дрину. „Најузвишенија обавеза ме приморава да отпутујем по сваку цијену још ноћас. Ради се о мојој моралној егзистенцији“, шаље телеграм својој мајци један од добровољаца из групе и заједно с осталима креће према Барију.

Били су то:

Чезаре Колица (Cesare Colizza), 16. 10. 1884, Марино (Рим), публициста и добровољни учесник Грчко-турског рата 1912. године;
Франческо Конфорти (Francesco Conforti), 21. 9. 1891, студент права из Салерна, такође гарибалдински добровољац у Грчкој против Турака, код Трикале;
Марио Корвизјери (Mario Corvisieri), 8. 8. 1885, Castel Madama (Рим), гарибалдински капетан из Грчко-турског рата.
Никола Горети (Nicola Goretti), 12. 8. 1896, Сутри (Витербо), студент, тек завршио гимназију, најмлађи у групи;
Винченцо Бука (Vincenzo Bucca), 20. 10. 1895, Палермо, чувени републиканац (генерални секретар Омладинске републиканске странке Италије);
Уго Колица (Ugo Colizza), 5. 10. 1882, Марино (Рим), доцније конзул;
Артуро Реали, 24. 4. 1892, Марино (Рим), доследни републиканац.
Њима се доцније придружио и Енцо Поли (Enzo Polli) из Сплита.

Због појачане контроле није им успјело да пређу преко Барија, па су морали да наставе за Бриндизи и да преко Грчке стигну у Србију.

„Стиже вијест да из разних крајева наше земље треба да крену млади италијански добровољци за Србију. Моли се Ваша Висост да, уз будну пажњу, апсолутно онемогући одлазак ових добровољаца и поступи, гдје је потребно, с пријавом по члану 113 Кривичног закона.“ Ово је један од докумената Министарства унутрашњих послова Италије који су тих дана стизали префектима градова Барија, Анконе, Венеције, одакле је било могуће евентуално пребацивање добровољаца до наше територије. Но, то није поколебало младе гарибалдинце. У Бриндизију су успјели да се укрцају на грчки брод „Микале“ и стигну у Пиреј, а 3. августа су се прикључили осталим добровољцима из Далмације, Црне Горе, Босне и Србије и дошли у Атину 4. августа. Ту су од српског конзула добили дозволу за улазак на нашу територију. Српске власти у Атини су им понудиле и финансијску помоћ коју су они достојанствено одбили образлажући да не желе да буду плаћеници већ добровољци, и да ће пут наставити о свом трошку. За њихов долазак у Солун сазнао је тадашњи италијански конзул и по дужности упутио телеграм министру иностраних послова који даље информише министра унутрашњих послова: „Конзул у Солуну ме обавјештава да је група од десеторице Италијана отишла да се бори за Србију и да треба да стигне још стотинак…“

О намери гарибалдинаца да у већем броју помогну Србију читамо и из писма које Чезаре Колица шаље из Ужица 17. августа познатом публицисти, гарибалдинском мајору из балканских ратова Марију Равасинију: „…Да не бисмо изневјерили наш гарибалдизам, носимо око руке црвену свилену траку, како бисмо се разликовали од осталих… Сутра путујемо према босанској граници и никад као у овом тренутку нисмо били тако узбуђени у жарком ишчекивању да се огледамо с нашим вечним непријатељем, на страни српског народа који води праведан рат. Група коју предводимо Корвизјери и ја састављена је од Италијана, дезертера аустријске војске и словенских студената. Поздрави генерала (Ричотија Гарибалдија) и пријатеље и реци им да их очекујемо.“

Група је била прикључена команданту, доцније генералу, Чеди Поповићу који је имао задатак да под командом пуковника Драгомира Димитријевића организује легију добровољаца која би се борила уз регуларне српске трупе. Заједно са десним крилом Шумадијске дивизије упућена је према граници Босне, близу Вишеграда, гдје је требало да онемогући напредовање аустријских трупа на територији Великог и Малог Стоража.

Иако слабије наоружана, успјела је чета добровољаца да у неравноправној борби сузбије напредовање многобројнијег непријатеља и нанесе му велике губитке.

Овако описује развој догађаја тог 20. августа старешина чете Стојан Радичевић: „Наш противнапад је почео веома успјешно. Италијански добровољци, који су се већ раније у нападу показали као врло храбри, у једном тренутку колебљивости непријатеља појурили су сви скупа према непријатељској позицији с покликом ’доле Аустрија’, подстичући и остале другове. Све моје наредбе да се врате биле су узалудне и већ сам их изгубио из вида, јер су свом жестином јурили низ долину непрестано пуцајући…“

По прекиду ватре Радичевић је послао извидницу да пронађе добровољце, али му је стигла тужна вест: од њих седморице петорицу су нашли мртве. “Били су то: Чезаре Колица, Франческо Конфорти, Марио Корвизјери, Винченцо Бука и Никола Горети са пушкама у руци и задовољним, искреним осмехом на још топлим уснама…“

Будући да су постигли циљ због кога су дошли на српску територију и сазнавши да ће Италија ући у рат против Аустрије, преживели Уго Колица и Артуро Реали су се вратили у своју домовину и тамо наставили борбу, добивши претходно обећање од команданта чете Чеде Поповића да ће њихови другови бити сахрањени на мјесту борбе заједно са осталим палим ратницима чим српска војска заузме положаје на врху Бабина глава – што је послије неког времена и учињено од стране регуларних српских трупа.

Сва седморица одликована су златном медаљом за заслуге у рату од стране српске владе и краља Петра Првог. Церемонијал је одржан у Риму 1917. године на тргу Сјена (Piazza di Siena – Villa Borghese) у присуству војних и политичких власти. Српска војна мисија предала је медаље преживелим гарибалдинцима и породицама одважно палих јунака, објавио је портал Печат.

На италијанском гробљу у Београду постоји надгробна плоча са већ полуизбрисаним именима и једва читљивом посветом:

„Приступивши добровољно у српске редове пали су борећи се храбро на Бабиној глави 20. августа 1914 – Њихове посмртне остатке разнио је ратни вихор али нека је вјечна успомена на велику жртву“ („Accorsi volontari tra le file serbe caddero combattendo a Babina Glava il 20. agosto MCMXIV – Dispersa la spoglia mortale sia perenne il ricordo del loro sacrificio“).