Срце Арчибалда Рајса, криминолога, публицисте и великог пријатеља српског народа сахрањено је по, његовој жељи, на Кајмакчалану. Рајсовог срца данас тамо нема, али постоје недоумице око тога куда је ишчезло. Сада већ давно, Влада Србије позвала је професора Рудолфа Арчибалда Рајса, Њемца по рођењу и швајцарског држављанина, да истражи злочине Аустроугарске над српским цивилима 1914. године. Рајс је заволио српски народ и прешао Албанију са војском тадашњег краља Петра. Најтеже дане рата провео је на Солунском фронту, у сјенци планинског врха Кајмакчалана, у пограничној области између Македоније и Грчке.

Арчибалд Рајс

У својој књизи “Шта сам видео и проживио у великим данима”, Рајс то овако описује: „Око поднева смо близу врха Кајмакчалана. Коње смо оставили у његовом подножју и пењемо се на врх да видимо бојиште. Готово све је остало на свом мјесту. Тек што је закопано неколико тијела погинулих, киша их поново откопава. Језиви призори са бојног поља. На висини од 2.525 метара, на овом огољеном, пространом терену, леже стотине смрзнутих трупова. Покривају их облаци и магла које растерује вјетар, а велики јастребови и гаврани крстаре над њима и једу њихово месо које се распада.”

Рајс се настанио у Београду, а у његовом тестаменту наведена је жеља да се му се срце, после смрти, пренесе на планински врх за кога су га везивала сећања на најсуровије слике из рата. Тај син њемачког земљопосједника из Бадена проглашен је капетаном прве класе војске Краљевине Србије, одликован за храброст на Солунском фронту и постао носилац Албанске споменице.

У годинама након Првог свјетског рата, Рајс је радио на унапређењу криминалистичке технике у Министарству унутрашњих послова Србије, као и у Министарству дипломатије, и бранио српске интересе на међународној сцени. Али, веома брзо је доспио у сукоб са члановима владе, прије свега тадашњим премијером Николом Пашићем. Критиковао је однос власти према ветеранима и ратним инвалидима и разочарао се због корупције и сплетки у српској политици. Арчибалд Рајс се повукао из јавног живота и преминуо 1929., непосредно након жестоке свађе са пензионисаним министром Миланом Капетановићем. Сахрањен је на Топчидеру, а његова посљедња воља је испуњена – срце тог Швајцарца пренијето је у малој урни на Кајмакчалан.

Шта је било са урном?

Данас се до врха планине Ниџе стиже исто као и прије сто година – пјешке, по планинским стазама. Житељи села Скочивир у тамошњој општини Новаци знају причу о доктору Рајсу, али не знају куда је нестало његово срце. По српским изворима, бугарски војници су почетком Другог светског рата сломили мермерну урну са посветом и сакрили његово срце. Други кажу да су то урадили грчки војници.

Али становници те области тврде да је срце Арчибалда Рајса остало у маленој цркви Светог Петра све до повлачења ЈНА из Македоније почетком деведесетих година. То тврде планинари који су се пели на врх, али и пастири који на планини чувају стада. Данашњи мјештани се позивају на свједочење једног чобанина који је био на падини када су се војници ЈНА повлачили.

Пастир им је, наводно, рекао да су војници пред сумрак одлазили са карауле натоварени опремом, оружјем и свиме што се тамо налазило: “Један од њих у рукама је носио нешто замотано у хартију и пазио да се не саплете док су се спуштали низ стрмину. Други војник му је замјерио: ‘Види колико смо ми натоварени оружјем, а теби је у рукама вероватно нека флаша ракије!’. ‘Ово што ја носим је много важније од оружја и свега што сте ви натоварили на леђа и на коње’, одговорио је војник. Послије неколико дана, када је пастир ушао у цркву на врху планине, примјетио је да тамо више нема урне па је посумњао да је то било оно ‘моћно оружје’ које је однесено са планине”.

Ни Бугари, ни Срби, већ Македонци

Сличну причу чуо је и градоначелник општине Новаци Лазар Котевски. “Нажалост, не знамо гдје је срце. Према одређеним сведочењима и назнакама, нестанак срца поклапа се са периодом повлачења ЈНА из Македоније, односно из овдашње карауле. Али нико нема чврсте доказе за то”, каже Котевски. Кључ за расвјетљавање те недоумице могао би да буде у архивима у Београду, гдје су забиљежени подаци у распореду и саставу јединица ЈНА. Разуме се, иницијатива би требало да дође са македонске стране, али то још увијек нико није покренуо.

Доктора Рајса многи Македонци данас виде просто као присталицу српске политике, али он је писао и о македонском народу, чији идентитет је често оспораван. У својом тексту “Стање Македонаца и муслимана у новим грчким областима” (Сур Ла Ситуатион дес Мацéдониенс ет дес мусулманс данс лес ноувеллес провиенцес грецгуес), Рајс истиче: “Ви зовете те људе бугарофони јер њихов језик личи на бугарски. Али, да ли је то бугарски, исти језик којим се говори у Софији? Није. […] Непристрасни балканолози ми тврде да македонски више личи на спрски него на бугарски. Можда има и лингвиста који тврде супротно, али чињеница је да се македонски не говори ни у Софији, ни у Београду. Што се мене тиче, Македонац не може да се назове ни Бугарином ни Србином, него просто Македонцем”.

У земљи скривене бомбе и вино

Кајмакчалан је највиши врх планине Ниџе и био је једна од најважнијих кота на некадашњем Солунском фронту. Широм тог краја и даље постоје бункери, као нијеми свједоци времена када је линија фронта дијелила планину. Мјештани при обради земљишта често налазе неексплодиране гранате, па зато захтјевају да се плати деминирање региона. Прије неколико година житељи су откопали десетине боца француског вина, старог стотину година, али су га просули јер је, како су рекли “било веома старо, а и сигурно се и укиселило”.

Данас студенти историје из Париза и Лиона посећују ту општину – додуше не због старог вина, већ да би видели мјесто на којем је био фронт, на коме су се борили њихови дедови. Локалне власти надају се да ће се након изградње музеја и многе реликвије из тог периода вратити на своје мјесто. Да ли ће међу њима бити и срце Арчибалда Рајса?, пита се у тексту DW.