Мушко лично име Србин, током турске владавине до 1912. године, и касније до завршетка Другог свјетског рата, било је раширено у западним крајевима данашње бивше југословенске републике Македоније. Ти крајеви су: околина Гостивара и Тетова (или област Полог), околина Кичева, Брода (или област Порече), околина Дебра, Струге, Охрида, Велеса (област Бабуне), Битољско-прилепска котлина, област Железник или Демир-хисар итд.

Мушко лично име Србин

То су истовремено и крајеви раширености средњовјековних словенских племена — Брсјака и Мијака. Можда је и тада постојало лично име Србин?

У бројним селима наведених крајева, по житељима са личним именом Србин, данас потичу: 1) родови звани Србиновци, 2) дијелови села званих Србиновска махала; 3) и бројна топографска имена, на пример: Србинова њива, Србинов камен, Српска ријека (код Струмице), Србинце и други.

Занимљиво је и то да је свака жена удата за мушкарца са именом Србин од вјенчања добијала име Србиница.

Ја сам у родном селу Врутоку на извору Вардара код Гостивара дјечаштво (1914-1925. г.) провео у кућној задрузи са око 20 чланова. Старији брат мога оца Филип имао је крштено име Србин и умро је око 1940. године. А његову жену, са дјевојачким именом Израелка (скраћено: Иза) ја са својом браћом и сестрама називао сам стрином Србиницом. Примјера таквих имена мушкараца и жена било је много.

Само у ближој околини Гостивара мушкараца са именом Србин, и њихових жена у народу званим Србиница, у међуратном периоду (1918-1941. г.) познавао сам у овим селима: Печкову, Здуњу, Горњој Ђоновици, Сушици, Врутоку, Среткову, Церову, Тајмишту итд.

Уопште — био је добро раширен народни обичај да се мушкој дјеци, поред других имена, на крштењу по слободном избору давало и поменуто име Србин. Свијет је био веома навикнут на то карактеристично име.

Међутим, ову интересантну појаву из народног живота на Југу земље, још нико од етнографа није запазио и посебно проучавао.

Након изношења предњих чињеница може се поставити питање: Од када потиче мушко име Србин у наведеним крајевима?

Моја вишегодишња етнографска и антропогеографска проучавања иза Другог свјетског рата по западном Повардарју и Подримљу доводе ме до закључка: да лично име Србин потиче из давне прошлости. А парочито од времена када је започело опадање Турског царства са тла данашње Југославије. То је почело у познатим ратовима од краја XVII и почетком XVIII вијека, и трајало је до Балканског рата 1912. године. Како је познато, посљедњим ратом окончано је османлијско присуство скоро на читавом Балкану.

Намеће се нужно питање: Може ли онај ко носи лично име Србин и остали словенско-православни становници тих крајева да немају и српску националну свијест? Историја се не да брисати.

Наш свијет у турским границама није био изложен само насиљу турских органа власти и албанских зулумћара, него је од друге половине XIX вијека био изложен још нападима бугарских комита, њихових попова и учитеља. Они су под Егзархијом вршили бугаризирање српског живља у нашим јужним областима. Притисцима су посебно били изложени становници западно од Вардара и становници чије је лично име било Србин.

Држава Србија није много чинила да се стање промијени набоље све до 1912. године. Мој напред поменути стриц са личним именом Србин током прве бугарске окупације 1915-1918. године више пута је физички нападан уз претњу да напусти крштено име. Бугари су систематски сузбијали и стари вјерски обичај крсну славу.

Затим је сљедовао краћи, али стабилан међуратни период, па иза њега наишао је Други свјетски рат са бугарском окупацијом. Тада су и становници из западног дијела Повардарја устали да се ослободе бугарске окупације и да се обнови Југославија. Да поменемо историјска мјеста из тог ратовања: планине Славеј и Караорман, ослобођење брсјачког краја званог Дебарца код Охрида, ослобођење градова Кичева, Дебра и других. Све је то у западном дијелу Повардарја и у Подримљу.

У западном Повардарју су и значајна мјеста рођења познатих учесника у Првом српском устанку (Чардаклија, Конда Војвода итд.), као и оних учесника из каснијих догађаја — војводе Мицка Крстића, Јована Бабунског, Глигора Соколовића. И мјеста код Тетова су поријекло Николе Пашића, генерала Петра Живковића и других. Да подсјетимо и ово из околине Струге (из села Лабуништа) потиче сада заборављени српски књижевник Анђелко Крстић, из Лазаропоља књижевник и научни радник Т. Смиљанић итд, итд.

И слиједећа занимљивост. Једна посмртна листа на улицама Скопља из 1980. године имала је напис Србин Србиноски. Радило се о умрлом досељенику из западног дијела Повардарја (околина Кичева).

Међутим, у времену након Другог свјетског рата крајеви западног дијела БЈРМ препуштени су ширењу екепанзивних муслиманских Албанаца. На разне начине и пред очима скопске републичке власти они су присвајали словенско-хришћанска насеља — сеоска и градска. Република никада није дигла глас да то спријечи. А зашто?

Са те територије потиче и такозвана прекоокеанска миграција словенско-хришћанског свијета.

Наводимо и то да су људи од струке и науке, чак и они из Београда, престали да се интересују не само за историју, већ и за етничке одлике становништва на територији данашње БЈР Македоније. Знало се шта их чека ако би показали да ти крајеви имају етнографске сличности са становницима у другим југословенским подручјима. И друго, наводи портал „расен“, дијелове из књиге: Др Јован Ф. Трифуноски, Македонизирање Јужне Србије.