Михаил Андрејевић Милорадовић (Санкт Петербург, 12. октобар 1771. —  26. децембар 1825) био је руски генерал који се истакао у Наполеоновим ратовима, пише “Спутњик”.

Михаил Андрејевић Милорадовић фото: wikipedija

Михаилов чукундеда Илија Милорадовић, насљедник угледних Милорадовића чија је задужбина познати српски манастир Житомислић у околини Мостара, са синовима Михаилом, Гаврилом и Александром почетком 17. вијека из Херцеговине одлази у Русију. Према ријечима архимандрита Нићифора Дучића, Милорадовићи су емигрирали јер “породица вјером није хтела да преврне, па је радије пристала да тужна срца напусти своју отаџбину”.

Ево како је генерал српског поријекла постао славан и цијењен у Русији.

Још као дијете, Михаил је уписан у гардиште и брзо постаје поднаредник у чувеном Измаилском пуку. Војне вештине учио је и у иностранству.

Био је омиљени ученик великог Суворова, под чијом командом је служио у рату против Турске и Пољске. Истакао се у рату у Италији и Швајцарској 1799. године, а 1805. постао је генерал-потпуковник и учествовао је у бици код Аустерлица под Кутузовљевом командом. Много пута се истакао у Руско-турском рату (1806-1812).

Александар Бондаренко, историчар и аутор књиге “Милорадовић” за Спутњик каже да је Михаило Милорадовић био човјек широке душе, прави војсковођа, који се никада није одвајао од својих војника, заједно са њима гладовао је током војних похода.

Овај историчар изнио је многе податке о Михаиловићу, са којима данашња јавност није упозната, а који га описују као човјека вансеријских особина.

– Једном су га војници почастили кашом, а он им је заузврат дао једино што је имао — парче сира. Милорадовић је цијенио подвиг обичног војника, рецимо, наредио је да се додјели једном хусару 17 червонаца (170 рубаља) — по броју рана које је добио на важном задатку – прича Бондаренко.

Према његовим ријечима, Милорадовић је заблистао пуним сјајем током Наполеонове инвазије на Русију, односно Отаџбинског рата.

– Након битке код Бородина, Милорадовић је замијенио свог вјечитог ривала Багратиона, који је подлегао повредама, а онда је постао и човјек број два у руској војсци, одмах иза легендарног и чувеног Кутузова.

Милорадовић је командовао повлачењем руских снага. Кутузов је тада сматрао да губитак Москве не значи и губитак Русије, и да ће Москва ’попут сунђера растворити француску војску‘, али је заборавио да ће пре тога кроз Москву проћи руска армија, чије су морал и дисциплина драстично опали због претрпљених губитака.

Међутим, Милорадовић је дао све од себе како би војска без инцидената прошла кроз празан град у којем су се налазиле и огромне залихе алкохола. Осим тога, Милорадовић је неколико пута надмудрио Французе и генијално реализовао Кутузовљеву идеју: Французи су се повлачили истим путем којим су ушли у Русију — ишли су кроз ратом уништена подручја — а Руси нису ишли њиховим трагом, него паралелним путем, и нападали француске јединице – каже Бондаренко.

Послије потпуног тријумфа у Отаџбинском рату, испредале су се легенде о његовом херојству, а ево и колико су га Руси цијенили и како су му се одужили.

Чак и непријатељи су испредали бајке о његовој храбрости и војничком умијећу, а због муњевитих дејстава од Кутузова је добио надимак Крилати.

Одликован је орденом светог Андреја Првозваног, а цар Александар Први лично му је додијелио титулу грофа Руске империје и први је стекао право да на еполетама носи царев монограм. Послије уласка у Париз добио је и  неколико страних ордена, а цар му је дао да носи војнички Георгијевски крст.

Од 1818. године дpо смрти, Милорадовић је био војни генерал-губернатор Санкт Петербурга и командант гардијског корпуса.

– Обичан народ му је вјеровао. На примјер, једном су код њега дошла двојица радника и рекла — господине, изгубили смо паре које припадају нашој ’артељи‘ (радној задрузи). Милорадовић, који је тада вец́ био генерал-губернатор пријестонице, рекао је — ево, узмите, али немојте никоме да кажете. А шта је оставио иза себе? Да ли можда мислите — велику уштеђевину? Не, велику кутију љубавних писама и гривеник, односно 10 копејки – каже Бондаренко.

Док је Милорадовић био на челу Санкт Петербурга, драстично је пала цијена меса у престоници, споровео је и ригорозне мјере у армији и препородио руску царску пријестоницу, наводи Блиц.

Толико су га Руси цијенили да га је и Пушкин опјевао.

Спровео је и велику антиалкохолну кампању у војсци, знатно поправио стање градских тамница и положај затвореника, забранио коцкање у армији, освијетлио центар руске царске пријестонице, изградио Михаиловски дворац и зграду циркуса, изградио предграђа Петрограда, припремио улазак првих пароброда у акваторију Неве и Финског залива, помогао је изградњу низа просвјетних института и културних институција у Петрограду.

Гроф Милорадовић постао је почасни члан Руске академије наука 1823. године, а приликом катастрофалних поплава 1824. године у Петрограду поново је показао изузетан лични хероизам, што је и велики Пушкин опјевао у “Бронзаном коњанику” (Гле, вода све пред собом плави/ Полетели су генерали/ Да би са војском спасавали/ Народ што се по кућама дави…).

Приликом устанка декабриста 26. децембра 1825. године, Милорадовић је покушао да смири декабристичке официре на Сенатском тргу. Како је био јако популаран, замало му је пошло за руком да смири устанак, али га је убио један од радикалних побуњеника — Петар Каховски.