Наш најпознатији писац Иво Андрић 10. децембра 1961. године награђен је најпризнатијом свјетском наградом за дјело – Нобеловом наградом.

Том приликом, он је одржао говор, који и дан данас памти свјетска јавност.

Иво Андрић – Нобелова награда

О Причи и причању

Моја домовина је заиста “мала земља међу свјетовима”, како је рекао један наш писац, и то је земља која у брзим етапама, по цијену великих жртава и изузетних напора, настоји да на свим подручјима, па и на културном, надокнади оно што јој је необично бурна и тешка прошлост ускратила. Својим признањем ви сте бацили сноп свјетлости на књижевност те земље и тако привукли пажњу свијета на њене културне напоре, и то управо у вријеме кад је наша књижевност низом нових имена и оригиналних дјела почела да продире у свијет, у оправданој тежњи да свјетској књижевности и она дâ свој одговарајући прилог. Ваше признање једном од књижевника те земље значи несумњиво охрабрење том продирању. Стога нас оно обавезује на захвалност, и ја сам срећан што вам у овом тренутку и са овог мјеста, не само у своје име него и у име књижевности којој припадам, могу ту захвалност једноставно али искрено да изразим.

Нешто тежи и сложенији је други дио мог задатка: да кажем неколико ријечи у вези са приповједачким дјелом писца коме сте указали част својом наградом.

Али кад је у питању писац и његово дјело, зар не изгледа помало као неправда да се од оног који је створио неко умјетничко дјело, поред тога што нам је дао своју креацију, дакле дио себе, очекује да каже нешто и о себи и о том дјелу? Има нас који смо више склони да на творце умјетничких дјела гледамо било као на нијеме, одсутне савременике, било као на славне покојнике, и који смо мишљења да је говор умјетничких дјела чистији и јаснији ако се не мијеша са живим гласом његовог ствараоца. Такво схватање није ни усамљено ни ново. Још Монтескије је тврдио да “писци нису добре судије својих дјела”. Са дивљењем и разумијевањем сам некад прочитао Гетеово правило: “Умјетниково је да ствара а не да говори!” Као што сам много година доцније са узбуђењем наишао на исту мисао, сјајно изражену, код непрежаљеног Албера Камија.

Стога бих желио да тежиште овог кратког излагања поставим, као што је по мом мишљењу право и умјесно, на разматрање о причи и причању уопште. На хиљаду разних језика, у најразноличнијим условима живота, из вијека у вијек, од древних патријархалних причања у колибама, поред ватре, па све до дјела модерних приповједача која излазе у овом тренутку из издавачких кућа у великим свјетским центрима, испреда се прича о судбини човековој, коју без краја и прекида причају људи људима. Начин и облици тога причања мијењају се са временом и приликама, али потреба за причом и причањем остаје, а прича тече и даље и причању краја нема. Тако нам понекад изгледа да човјечанство од првог бљеска свијести, кроз вијекове прича сâмо себи, у милион варијаната, упоредо са дахом својих плућа и ритмом свога била, стално исту причу. А та прича као да жели, попут причања легендарне Шехерезаде, да завара крвника да одложи неминовност трагичног удеса који нам прети, и продужи илузију живота и трајања. Или можда приповједач својим дјелом треба да помогне човеку да се нађе и снађе? Можда је његов позив да говори у име свих оних који нису умјели или, оборени прије времена од живота-крвника, нису стигли да се изразе? Или то приповједач можда прича сâм себи своју причу, као дијете које пјева у мраку да би заварало свој страх? Или је циљ тог причања да нам освјетли, бар мало, тамне путеве на које нас често живот баца, и да нам о том животу, који живимо али који не видимо и не разумемо увијек, каже нешто више него што ми, у својој слабости, можемо да сазнамо и схватимо; тако да често тек из ријечи доброг приповједача сазнамо шта смо учинили а шта пропустили, шта би требало чинити а шта не. Можда је у тим причањима, усменим и писменим, и садржана права историја човјечанства, и можда би се из њих бар могао наслутити, ако не сазнати смисао те историје. И то без обзира на то да ли обрађује прошлост или садашњост.

Кад је ријеч о приповиједању које има за предмет прошлост, треба напоменути да има схватања према којима би писати о прошлости требало да значи пренебрегнути садашњицу и донекле окренути леђа животу. Мислим да се писци историјских приповједака и романа не би сложили са тим и да би прије били склони да признају да сâми стварно и не знају како ни када се пребацују из оног што се зове садашњост у оно што сматрамо прошлошћу, да са лакоћом као у сну, прелазе прагове столећа. Најпослије, зар се у прошлости као и у садашњости не суочавамо са сличним појавама и истим проблемима? Бити човјек, рођен без свог знања и без своје воље, бачен у океан постојања. Морати пливати. Постојати. Носити идентитет. Издржати атмосферски притисак свега око себе, све сударе, непредвидљиве и непредвиђене поступке своје и туђе, који понајчешће нису по мјери наших снага. А поврх свега, треба још издржати своју мисао о свему томе. Укратко: бити човјек.

Тако, и с оне стране црте која произвољно дијели прошлост од садашњости писац сусреће ту исту човекову судбину коју он мора уочити и што боље разумети, поистоветити се са њом, и својим дахом и својом крвљу је грејати, док не постане живо ткање приче коју он жели да саопшти читаоцима, и то што лепше, што једноставније, и што убједљивије.

Како да се то постигне, којим начином и којим путевима? Једни то постижу слободним и неограниченим размахом маште, други дугим и пажљивим проучавањерм историјских података и друштвених појава, једни понирањем у суштину и смисао минулих епоха, а други са каприциозном и веселом лакоћом као онај плодни француски романсијер који је говорио: “Шта је историја? Клин о који ја вјешам своје романе.” Укратко, сто начина и путева може постојати којима писац долази до свога дјела, али једино што је важно и пресудно, то је дјело сâмо.

Писац историјских романа могао би на своје дјело да стави као натпис и као једино објашњење свега, и то свима и једном заувек, древне ријечи: “ Cogitivi dies antiquos et annos aeteornos in mente habui.” (Размишљао сам о древним данима и сјећао се година вјечности.)

Па и без икаквог натписа, његово дјело као такво говори то исто.

Али, на крају крајева, све су то питања технике, методе, обичаја. Све је то мање или више занимљива игра духа поводом једног дјела и око њега. Није уопште толико важно да ли један приповједач описује садашњост или прошлост, или се смјело залеће у будућност; оно што је при том главно, то је дух којим је надахнута његова прича, она основна порука коју људима казује његово дјело. А о томе, наравно, нема и не може бити прописа ни правила. Свак’ прича своју причу по својој унутарњој потреби, по мјери својих наслијеђених или стечених склоности и схватања и снази својих изражајних могућности; свак сноси моралну одговорност за оно што прича, и сваког треба пустити да слободно прича. Али допуштено је, мислим, на крају пожелити да прича коју данашњи приповедач прича људима свога времена, без обзира на њен облик и њену тему, не буде ни затрована мржњом ни заглушена грмљавином убилачког оружја, него што је могуће више покретана љубављу и вођена ширином и ведрином слободног људског духа. Јер, приповедач и његово дјело не служе ничем ако на један или на други начин не служе човјеку и човјечности. То је оно што је битно. И то је оно што сам сматрао за добро да истакнем у овом свом кратком пригодном разматрању које ћу, ако ми допустите, завршити као што сам и почео: са изразом дубоке и искрене захвалности.