Одломак из записа Светозара Ћулибрка из Бушевића. Светозар је био првоборац и носилац Споменице 1941.

„Мало затим, удје један усташа и издвоји десет људи, затим их свеза и поново врати. Говорило се да ће у Госпић на рад или у Њемачку. Навече је улетио у цркву један усташа са исуканим бајонетом. Ишао је од човјека до човјека и сваком стављао бајонет под грло, пријетио и псовао. Тако их је припремио за покољ који је већ био почео те ноћи  у Соколском дому. За њим је дошао други усташа и донио кутију „Ибра“ у којој је било 500 комада цигарета и свима их подијелио. Стављајући цигарету у уста, Илија је тихо шапнуо свом сусједу: „Ово је посљедња.“ И заиста, многима од њих то је била посљедња цигарета. Мало помало, стиже и камион. Усташе одбројише 40 људи, потрпаше их у камион и кренуше цестом према Бихаћу.

Ноћ љетња, звјездана, тиха. Понекад се једино чује пуцањ или јаук из Соколског дома. Код Супанчића куће камион се заустави, тобоже због дефекта. Међутим, ту су стајале усташке страже. Поворка крену даље цестом испод стијена поред Уне. Кундаци по леђима у псовке. Указа се и мали мост поред црног језера. Оно је дубоко и тамно. Стравично пријети црном дубином. Камион се заустави на неколико метара, јер дрвени мост не би могао поднијети овај цијели терет. Тако објасни један од усташа. Затим додаде да преко моста треба да пређе десетина по десетина. И прва десеторица сиђоше из камиона и упутише се преко моста, а на другој страни били су постављени пушкомитраљези. По људима осуше врући митраљески рафали. Послије рафала слиједиле су бомбе. Смрт је, овдје, сигурна. Кад је то видио, Илија скочи са камиона преко усташа и потрчавши кроз кукурузе баци се у Уну. Уна га је носила око 200 метара. Знао је да плива. Испалише неколико метака за њим. Усташе су биле сувише забављене око групе у камиону, па нису имале времена да јуре за Илијом Студеном. Рафали и све је готово. Побјегоше њих петорица, шесторица или седморица, и то они који су знали пливати, јер су прије рафала поскакали у воду. Илија се извуче из воде у врбаке поред обале. Усташе окренуше камион и вратише се натраг у Крупу пјевајући и пуцајући. Уна је проносила лешеве“.

Убијени код Црног језера били су из села око Босанске Крупе: Перна, Пишталине, Подгомила, Љусина, Ивањска, Баштра, Добро Село, Варошка Рјека, Миострах, Подгредине-Мемић Брдо, и стотине душа из Подгрмечких села. Укупно је побијено око 2000 Срба.

Главни подстрекачи и извршиоци геноцида над Србима у Босанској Крупи били су: Хусејин Муратбеговић, усташки логорник са својим штабом, и неизбежним инструкторима – Енвером Капетановићем, Химзом Хоџићем и Николом Орашковићем. Главни организатор геноцида у Отоци (код Бос. Крупе)  и на Брескову био је Авдо Мујагић. У Бужимо главни организатор геноцида над Србима био је жандарм из Равница, Марин Пилингер.

Извор: СРБИУБИХ