На српском православном гробљу у ливањском селу Велики Губер данас ће бити сахрањена Божана Боја Лалић, удата Радета (92), посљедњи свједок усташког злочина над Србима на Огњену Марију 1941. године када је у јаму Равни Долац код Ливна бачено 218 живих Срба.

Божана Боја Лалић, удата Радета (92)

Њена блиска рођака Вјерица Радета рекла је за “Вечерње новости” да је Божанино здравље током посљедње деценије било нарушено, а посљедњих пет година изузетно тешко.

“Све то вријеме о њој је бринула њена ћерка јединица Јорданка”, навела је Радета.

До вјечне куће на гробљу у Губеру Боја ће бити испраћена данас у 13.00 часова, гдје ће бити сахрањена у породичну гробницу гдје почива и њен супруг Љубо, који је преминуо крајем осамдесетих.

Божана је преминула у понедјељак, 23. августа, око 19.30 часова у својој кући у Великом Губеру.

Језив злочин у којем су усташе, 30. јула 1941. године, у јаму Равни Долац, дубоку 48 метара, бациле 218 живих Срба – жена и нејачи из породица Бачковић, Бошковић, Глигић, Ерцег, Лалић, Козомора, Стојић, Вулић, преживјело је њих 14 – један дјечак и 13 жена и дјевојчица, међу којима и тада дванаестогодишња Боја.

Без хране и само захваљујући капима воде, успјели су да у јами преживе 42 дана.

Чобани су чули њихово дозивање, а извукле су их комшије Хрвати који у злодјелу нису учествовали.

Посмртни остаци у јами уморених изнесени су тек послије пола вијека, 9. јуна 1991. године, и похрањени су у крипти спомен-капеле посвећене Огњеној Марији у порти Цркве Успења Пресвете Богородице у Ливну.

У потресној исповијести Буди Симоновићу за књигу “Огњена Марија Ливањска”, Боја је испричала све детаље страшног злочина од којег се дуго опорављала, а придигла се тек у јануару 1942. године.

Живот је текао даље, удала се и родила кћерку, али равно 80 година и 24 дана носила је Боја ожиљке од усташких рана на тијелу, а за оне у души које никад не зацјеле, само је она знала.

За вријеме грађанског рата деведесетих година прошлог вијека храбра Боја је све вријеме сама живјела у својој кући у Губеру. Како истиче лист, огњиште није хтјела да напусти ни када су потомци оних који су је мучили и бацили у јаму опет звецкали оружјем, али, за велико чудо, нису поново дигли руку на њу.

Извор: Срна