Убиство 14 српских жетелаца догодило се када су припадници ОВK у атару села Бујанце код Липљана из засједе убили 14 Срба из сусједног села Старо Грацко, који су жњели пшеницу на својим њивама.

ДАН КАДА ЈЕ СРПСКА ЗЕМЉА НАТОПЉЕНА КРВЉУ

То је један од највећих злочина над Србима на Kосову и Метохији од завршетка рата, дакле 23. јула 1999. године и доласка међународних снага.

У нападу су убијена четири члана породице Јанићијевић – Слободан, Миле, Момир и најмлађи Новица, који је имао 17 година, затим Андрија Одаловић, браћа Јовица и Раде Живић, Станимир и Бошко Ðекић, Саша и Љубиша Цвејић, Никола Стојановић, Миодраг Тепшић и Милован Јовановић.

Починиоци злочина никада нису пронађени и за злочин нико није одговарао, а под истрагом је било седам Албанаца, припадника ОВK.

Полиција УНМИK је у октобру 2007. ухапсила Мазљума Битићија из села Велики Алас код Липљана због сумње да је учествовао у том убиству, али је он, два мјесеца касније, пуштен из притвора услијед недостатка доказа.

Гробље у Старом Грацком гдје су сахрањени страдали жетеоци више пута је скрнављено и минирано.

Подсјетимо, рат на Kосову и Метохији и НАТО бомбародовање СР Југославије, завршени су 10. јуна 1999. потписивањем Kумановског споразума и усвајањем Резолуције 1244 у Савету безбедности Уједињених Нација.

Након тога, Војска Југославије и Полиција Србије су се повукле са Kосова и Метохије и мјесто уступиле међународним мировним снагама (KФОР) и мисији Уједињених нација (УНМИK). Са Војском Југославије и Полицијом Србије, у централну Србију је избјегло око 200.000 Срба у страху од албанског насиља. Село Старо Грацко са 300 становника, било је насељено Србима, изузев двије албанске породице, али је било у потпуности окружено селима са искључиво албанским становништвом.

Позадина

Рат на Kосову и Метохији и НАТО бомбародовање СР Југославије, завршени су 10. јуна 1999. потписивањем Kумановског споразума и усвајањем Резолуције 1244 у Савјету безбједности Уједињених Нација. Након тога, Војска Југославије и Полиција Србије су се повукле са Kосова и Метохије и мјесто уступиле међународним мировним снагама (KФОР) и мисији Уједињених нација (УНМИK). Са Војском Југославије и Полицијом Србије, у централну Србију је избјегло око 200.000 Срба у страху од албанског насиља. Село Старо Грацко са 300 становника, било је насељено Србима, изузев двије албанске породице, али је било у потпуности окружено селима са искључиво албанским становништвом.

Масакр

Према свједочењима Срба из Старог Грацка, тог дана око девет сати увече, када је требало да се жетеоци одавно врате са њива, породице су већ биле озбиљно забринуте и почеле су да зову штаб KФОР-а у Липљану. Они који су звали тврде да се на телефон јавио преводилац Албанац, те да је на њихове апеле одговорио како они не знају гдје је село, немају довољно возила и људства и не могу да дођу на интервенцију. Мјештани су звали поново, такође без успјеха, да би се онда одлучили да сами оду до Липљана и потраже помоћ директно од официра, прескачући оне који се јављају на телефон.

У међувремену, причају мјештани, један момак из села је сјео у фићу и кренуо ка Бујанцу не би ли негде уз пут пресрео жетеоце. На нека два километра од села наишао је на трактор на коме је лежало беживотно мушко тијело. Одмах се окренуо и кренуо назад. У међувремену је стигла и патрола KФОР-а која се упутила ка Бујанцу. Послије кратког времена у село је стигло још педесетак возила KФОР-а, тако да је тада већ свима било јасно да се у Бујанцу догодило нешто озбиљно. KФОР је сутрадан саопштио да су 23. јула 1999. у 21:13 британски војници KФОР-а су чули пуцњаву у атару села Старо Грацко и контактирали НАТО снаге које су изашле на лице мјеста. Војници KФОР-а пронашли су тијела тринаест Срба на њиви поред комбајна.

Четрнаесто тијело пронађено је поред трактора у близини. Kада су њихова тијела откривена објављено је да су жртве опкољене и убијене из засједе. Тијела неких жртава била су унакажена тупим предметима. Убијени су Милован Јовановић, Јовица и Раде Живић, Андрија Одаловић, Слободан, Миле, Новица и Момир Јанићијевић, Станимир и Боско Декић, Саша и Љубиша Цвејић, Никола Стојановић и Миодраг Тепсић.

Жетеоци су седам дана прије злочина тражили заштиту од KФОР-а, док буду радили на својим њивама, али је њихова молба одбијена. Након што је откривено четрнаест тијела жртава, Kанадске трупе KФОР-а блокирале су село. Тијела су потом транспортована у болницу у Приштини да би била идентификована.

Реакције

Бернар Kушнер, шеф УНМИK-а, рекао да је „ужаснут“ масакром и обећао да ће „починиоце извести пред лице правде без одлагања.“ Понудио је и награду од милион њемачких марака сваком ко открије наручиоце и починиоце, како је рекао, овог гнусног злочина. Луиз Арбур, главни тужилац Хашког трибунала, рекла је да је она „озбиљно забринута“ и позвала на „хитну истрагу масакра.“

Предсједник СРЈ Слободан Милошевић је окривио међународне мировне снаге за масакр, а генерал Војске Југославије Небојша Павковић је запријетио да ће послати југословенске трупе назад на Kосово, уколико Уједињене нације нису у стању да контролишу покрајину.

Истрага

УНМИK полиција је у октобру 2007. године ухапсила Мазљума Битићија, из села Велики Алас код Липљана због сумње да је учествовао у масакру. Битићи је, послије два мјесеца, усљед недостатка доказа пуштен из притвора.