Хуманитарно друштво за помоћ породицама и одојчади ,,Српска мајка” основано је 1911. године иницијативом познатог гинеколога акушера и здравственог просветитеља др Јована Јовановића (1870-1923). Нарочито послије ратова, балканских и Првог свјетског, под руководством др Надежде Станисављевић је разгранало своју велику активност и окупљало много угледних жена. О двадесетпетогодињици друштва свечану бесједу коју је насловила – Похвала српској мајци, одржала је Исидора Секулић.

ПОХВАЛА СРПСКОЈ МАЈЦИ

“Израз „чувати дијете“ сасвим је посебан израз нашег језика и нашег схватања ствари. Наша, српска мајка, изабрала је тај израз мјесто читавог низа појмова у вези са отхрањивањем, надзиравањем, васпитањем, забављањем, разумијевањем, и вољењем дјетета. Каже наша жена, пуних уста, с озбиљношћу, на примјер: „Сасвим млада већ сам чувала двоје дијеце“. Или: „чувала сам сина мог као дијете све до двадесете његове године“. Или: „Ћерино дијете чувамо ја и мој старац“. Или: „Нема јадниче ни оца, ни мајке, па га чувамо“.

Лијепа је то ријеч и тешка је то ријеч. Једна ријеч довољна за десет. Широко осећање дјетета показује тај израз, широку заједницу матере са душом и јесмом детета. Подразумева се у тој ријечи да је тако рећи мала ствар хранити и одијевати дијете, а главно чувати га од опасности, правих и уображених. Од озлиједа; од зле намјере других људи; од мрака и сијенки и „курјака“ који тако загонетну улогу имају у души дјетињој; од нагона који се полако дижу; од маште која рано буја и тјера цвијеће и коров; од мисли које дјете присваја чувајући их, погађајући их, читајући их из новина и књига дјечијих и других.

Чувати дијете, могао је као обиљежје радње казати само неко дубоко човјечан. Јер, нигдје више погрешних, неправедних и свирепих удараца него када гдје ударе дијете, и гдје се удара по дјетету. Дијете тако често удари онога кога воли: и баш онај који дијете воли хоће често непромишљено да удари и по тијелу и по души дјетињој. Бива то отуда што љубав као таква није само врлина, него је и страст, и превраћа се понекад у себичност, љубомору, гњев.

Сви знате причу о Арапину који је, срдит, свом многовољеном коњу – који му је био мјесто дјетета – пожелио да пребије кичму, и коњ је пребио. Колико пута дијете, колико пута мајка каже тешку неодговорну ријеч. Мајка дакле има да чува дијете и од својих удараца.

У нашем народу је одувијек тежак био живот и државни, и градски, и сеоски, и породични, и дјетињи. Зато је и однос матере и дјетета одувек био био много сложен, промјенљив, зависан од свега и свачега. Човјек човјека уопште тешко схвата и никад до краја не разуме. Тежње људи се ријетко кад слажу и састају. А историја односа наших баш према онима које највише волимо, препуна је неспоразума, сукоба. Историја односа матере и дијетета понајсложенија је. Они се воле и траже, али жеље њихове тако често иду у раскорак, и тешко се враћају и састају.

Српску мајку карактерише оно што је од два вида озбиљнији вид карактера и одлуке. Српска мајка је прогресивна, али човјечна остаје оним што се не мијења, вејчним цртама човјека и жене.

Ово неколико редака предајем, с поштовањем и с дивљењем, марљивим чланицама друштва Српска мајка које срдачно и свесно чувају дјецу.

Исидора Секулић (1936), наводи у својој књизи „Хуманитарна друштва у Србији“ Мира Софронијевић.