Уколико се из самог српског светогорског манастира Хиландар лаганим ходом упути до оближње скромне и дијелом оронуле монашке костурнице и импровизованог гробља намијењеног сахрањивању преминулих чланова братства, пажљиви посматрач уочиће омањи и једноставни камени крст на коме није исписано име неког од монаха, већ јединог лаика (световњака) који је, почев од 1198. године, икада званично био сахрањен у овој великој светињи.

Ђорђе Рош

И тај знатижељни посматрач уочиће да је на крсту исписано име које не звучи потпуно “српски” – Ђорђе С. Рош.  Подно моћних, древних камених зидина светогорског манастира, у сјенци витких кипариса који стреме небесима почивају посмртни остаци једног изузетног и надасве необичног посрбљеног Нијемца, кога су, упркос његових изузетних заслуга за Србију, савремене генерације “наградиле” потпуним историјским заборавом.

Чувени историчар Дејан Ристић дотакао се у својој књизи “Митови српске историје” и говора мајора Драгутина Гавриловића и уједно подсјетио на једног заборављеног великана наше прошлости.

Рођен у Београду 1896. године, Ђорђе Рош је син натурализованог Нијемца по имену Себастијан Рош и његове супруге Антоније, поријеклом Словенке. Себастијан и Антонија имали су двојицу синова, Ђорђа и Душана. Отац ове двојице младића био је један од оновремених водећих европских стручњака у области изградње жељезница који је, на позив кнеза и краља Милана (1868-1889), дошао у Србију како би својим великим знањем и искуством допринио изградњи прве жељезничке пруге која је повезивала Београд и Ниш.

Још као ђак шестог разреда тзв. реалне гимназије, млади Ђорђе Рош постао је добровољац у Другом балканском рату (1913). Двије године касније постао је питомац 43. класе ниже школе Војне академије. Учествовао је у борбама за вријеме херојске одбране Београда, крајем септембра и почетком октобра 1915. године. Био је готово смртно рањен у јуришу на Дунавском кеју, изведеним под командом већ легендарног мајора Драгутина Гавриловића.

Убрзо је пао у непријатељско заробљеништво, након чега је интерниран у аустроугарски логор Егер, који се налази на подручју данашње Чешке Републике, из кога је чак два пута покушао да побјегне. Коначно је био размијењен током 1917. године, након чега га је Црвени крст пребацио на тло вазда неутралне Швајцарске.

Ипак, пред сам крај Првог свјетског рата, након што се потпуно опоравио од посљедица рањавања током битке за Београд, вратио се у борбу, овога пута на Солунском фронту, и то као војни пилот.

Послије рата, унапријеђен је у чин капетана, али је напустио војну службу и са братом Душаном отишао на даље лијечење и студије у иностранство.

Окупивши велики број пријатеља, Срба и странаца, Ђорђе Рош и краљевић Томислав (1929-2000), други син краља Александра I Ујединитеља, упорним залагањем почели су да обезбјеђују значајна средства која су омогућила постепену, на моменте тегобну дуготрајну и успјешну обнову Хиландара.

Како би био што ближе манастиру, Ђорђе је донио одлуку да, почев од 1966. године, што је чешће могуће борави у Уранополису, једном од мјеста која се налазе на самом ободу ове јединствене самоуправне монашке републике у свијету. Године 1974. трајно се, са својом оданом супругом, настанио управо у Уранополису, те је веома често одлазио у Хиландар како би надгледао ток радова на обнови манастира.

Ђорђе Рош је преминуо 1977. године, и то сасвим неочекивано, на путу ка Хиландару. Његова жеља је била да буде сахрањен у београдском манастиру Раковица, гдје су већ одраније у породичној гробници почивали његови родитељи. Али, како није било разумијевања тадашњих власти да се то дозволи, захвални хиландарски монаси сахранили су га у непосредној близини свог манастира. На тај начин Ђорђе Рош постао је једини световњак који почива на монашком гробљу, а да за живота није носио калуђерску ризу.

16 ГОДИНА КАСНИЈЕ…

Какве везе има Ђорђе Рош са већ легендарним говором мајора Драгутина Гавриловића, изговореним, наводно, 24. септембра 1915. године у непосредној близини тадашње кафане престоничке “Јасеница”, на врхунцу трагичне и истовремено величанствене битке за Београд, познате и под називом “Одбрана Београда”? Има, и то веома.

Ристић у својој књизи развејава још један мит наше историје.

Тај говор је, као први и једини, забиљежио управо Ђорђе Рош, један од сабораца мајора Гавриловића. Унио га је у своју књигу под насловом “На Дунавском кеју септембра 1915. године”, која је објављена у Београду тек 1931. године.