24/07/2021
Нато агресор
Акција НАТО-а, коју су Влада СРЈ, али и бројни правни стручњаци назвали агресијом, услиједила је послије неуспјешних преговора о рјешењу кризе на Косову у Рамбујеу и Паризу, фебруара и марта 1999. године.
О материјалној штети која је нанијета Југославији током бомбардовања изнијети су различити подаци. Тадашње власти у Београду процијениле су штету на око сто милијарди долара и затражиле надокнаду од чланица НАТО-а.
Међутим, највећа бол остала је за убијеном дјецом која су насилно на најгори могући начин отета из родитељских загрљаја.
Милица Ракић, Оливера Максимовић, Мирослав Кнежевић, Јулијана Брудар, Сања Миленковић, Гордана Игњатовић, Милан Николић, Марко Роглић, Далибор Тасић, Ирена Митић, Марко Симић, Милица Стојановић и Драгана Димић, само су нека од имена дјеце чија су тијела остала у рушевинама бомбардовања наше земље.
Међу првима је живот изгубила бебица од 11 мјесеци, Бојана Тошовић. Смртно је страдала у свом породичном дому, који су засуле касетне бомбе. Умрла је у својој кући, поред оца, а на очиглед своје мајке. У Приштини, у првим данима НАТО агресије, убијено је троје малишана турске породице Гаши: Дениза (5), Реа (7), Деа (9). Три дјевојчице, нађене су под рушевинама, у наручју родитеља.
Дан послије, у бомбардовању међународног воза на мосту у Грделичкој клисури, заустављено је дјетињство шестогодишњег Бранимира Станијановића из Алексинца. Слике ужаса уписане су у меморију спасилаца који су прикупљали спржено тијело дјечака.
НАТО пројектили су, 14. априла, погодили избјегличко “Мајино насеље”, код Ђаковице, у коме су уточиште нашле избјеглице из Хрватске. Оне избјеглице које су, од Шида у возу који није стајао до Косова Поља, транспортоване да се збрину у Метохији. У баракама, вјечном уточишту, убијени су Иван Иванчић (7) и Марко Ивановић (3). У истом дану, под истим бомбама, смрт је стигла дјечицу Адема Мунчаја и Арту Лугић из Ђаковице.
Бомбе нису бирале ни по националности ни по вјери. Бол родитеља за изгубљеном дјецом је – бол која нема мјеру. Бол – непребол. Тако нам је говорио Александар Митић из Рибинца код Врања, отац убијене Ирене (15).
Анка и Боро Стојановић из Врања, сав ужас који су доживјели послије смрти своје Милице, којој су у дванаестој години живота прекинути сви младалачки снови и планови, описали су у неколико реченица:
„Дуго смо чекали ово дијете, осам мјесеци је Анка одржавала трудноћу како бисмо имали потомство… Кога да тужимо, с ким да се судимо?“, говорили су нам.
Иренина посљедња сјетва није била и посљедња дјечја жртва у налетима НАТО бомбардера. Који дан, послије, у селу Солдерце код Врања убијен је Далибор Тасић (14). Једино дијете Србољуба Тасића.
Враћамо сјећање, 19. април 1999., кућа породице Ракић у Батајници. Врисак и јаук Душице и Жарка. Када је њихов дом погодио пројектил, своју цурицу, трогодишњу Милицу, подизали су у наручје, а она им је у наручју издахнула.
Ко да заборави онај мај и једанаести дан по реду, деведесет девете. Тада су на мосту у Владичином Хану, у првом пољупцу, убијени матурант гимназије Милан Игњатовић (17) и његова дјевојка Гордана Николић. Милан је желио да студира право у Крагујевцу. Гордана је жељела да га слиједи. Њихови родитељи, у потресном писму “Новостима”, испричали су да су ово двоје младих људи били дио – двије породице. И, те породице су зауставиле будућност на том мосту, на којем су они његовали своју љубав.
Бранислава Павловић, мајка Дајане (5) и Стевана (8), супруга Владимира Павловића, која је ове своје најдраже 26. маја изгубила у једном трену, неколико минута иза поноћи – никада није имала потребу да било шта каже о страдању своје дјеце и супруга. Не, јавно. Остало је њено свједочење: „Дјецу смо из Београда повели у Раљу код Сопота, мислили смо да ће тамо бити сигурнији. Нисмо добро процијенили. Ужасно је то кад из рушевина израњају њихове играчке, Стефанов бицикл, а дјеце нема…“
НАТО бомбе, четири дана послије, убиле су на мосту у Варварину Сању Миленковић, ђака Математичке гимназије, а њој су сви предвиђали олимпијске висине у науци којој је, од првих ђачких дана, била посвећена. Сутрадан, у бомбардовању Новог Пазара, под бомбама је заустављено дјетињство двогодишњег Марка Симића, а на путу према школи убијен је Марко Роглић (14). Марков отац Вукомир Роглић, новопазарски учитељ, написао је сину посвету: „Он је имао свој свијет, у том свијету није било мјеста за ракету. Живот мог дјетета је био такав, да је живио живот у брезовим шумама, са патуљцима играо жмурке, брао капи кише, кад повјетарац брезу зањише, а мислио је да бреза плаче… Умио је фудбалском лоптом да додирне облаке, кад нема птица – на чуђење дјечака и дјевочица. И прво писмо је написао. Оно, које шапуће љубав… Одговор је стигао касно“. Да ли је имао ко, а мало их је преживјело, у избејгличкој повратничкој колони Албанаца који су се враћали кућама, у село Коришу код Призрена, да посвједочи, а породицама Бахрије Ахметаја и Рамадана Хасанија убијено је шеснаесторо дјеце од две до седамнаест година.
Споменик, “Незаборавник”, који су “Новости” подигле овој дјеци, именованој и неименованој, спојио је све невине, дјечије жртве. Најболније жртве. А било их је 79, колико је уписано на споменику. Толико, за 78 крвавих дана бомбардовања.
ПОД рушевинама од НАТО пројектила у Сурдулици 27. априла заувијек је заустављено дјетињство Миљане Милић (15), њеног брата Владимира (12) и рођака Миомира Младеновића (14). Истог дана убијена је Драгана Димић (3), дјевојчица из Липљана. А, у Мурину, гдје су уточиште потражила дјеца из Приштине, убијени су Јулијана Брудар (10), Оливера Максимовић (12) и њихов рођак Мирослав Кнежевић (13).
Споменик “Незаборавник” у Ташмајданском парку, биљег је за сву настрадалу дјецу током 78 дана НАТО бомбардовања. Споменик је, свих протеклих година, постао зборно мјесто туге. Неки родитељи, који су у прољеће деведесет девете изгубили дјецу, и данас долазе да нађу утјеху испред овог споменика у коме су, у лику Милице Ракић, имена свих наших Милица. А, стихови уписани, на српском и енглеском, као порука и опомена, реквијем су свим нашим Милицама.
26/07/2024
