Академик Славенко Терзић рекао је да готово два вијека траје процес организованог етничког чишћења Срба из њихове постојбине уз равнодушност или подршку хришћанске Европе и панисламизма и неоосманизма. Терзић је у бесједи на свечаној академији поводом 950. годишњице оснивања манастира Прохора Пчињског поручио да су идеолози „велике Албаније“ у великој заблуди ако мисле да ће чишћењем свих српских трагова на Косову и Метохији изградити срећан и спокојан живот свога народа и дјеце у будућности.

Академик Славенко Терзић

Он је подсјетио да је Стара Србија, чије је срце Косово и Метохија, била државни, духовни и културни темељ нове Србије, а да је њена етничка структура измијењена „систематским терором и злочинима под окриљем султанове и Титове власти“.

„До 18. века нема Албанаца на Косову и Метохији у већим, компактним целинама. Они се насељавају на овај простор током 18. и 19. века највећим делом са севера Албаније и постају ударна песница османског царства у продору кроз српске земље и даље према хришћанској Европи“, навео је Терзић.

Он је истакао да је, упркос страдањима под туђинском влашћу, манастир Прохор Пчињски вијековима био велики духовни и књижевни центар српског народа, са богатом библиотеком, преписивачком школом и штампаријом током 16. и 17. вијека, а да су у нацистичком бомбардовању Народне библиотеке у Београду сагорјела 33 вриједна рукописа ове школе.

Терзић је подсјетио и на тужну судбину стотина других српских манастира „широм Старе Србије“, а у срцу ове земље, на Косову и Метохији подсјетио на тужну судбину манастира Матејча код Куманова, и „протјераних Срба и браће Македонаца“.

„Треба сви да се запитамо какав је данас наш однос према Старој Србији – државном, духовном и културном темељу нове Србије. Зашто би Косово и Метохија и цела Стара Србија нама данас значили мање него бројним српским песницима, државницима, књижевницима, научницима и духовницима у време када су темељи наше постојбине такође били под моћном туђинском влашћу“, поручио је Терзић.

Он је подсјетио на ставове најмоћнијих српских умова у 19. и почетком 20. вијека и навео да је Стојан Новаковић сматрао како је Кнежевина Србија под кнезом Милошем 1830. године направила велику грешку што је српско црквено питање ријешено на штету осталих дијелова српског народа.

„Јер је за некадашњу Пећку патријаршију добијена само аутономна црква кнежевине Србије. Сматрао је да је тада, на врхунцу руског утицаја у Цариграду било сасвим могуће обновити Пећку патријаршију“, навео је Терзић. Указао је да је Новаковић критиковао водеће српске државнике што се на простору старе српске државне баштине није радило на развијању српског просвјетног и духовног живота и што су јужни и југоисточни дијелови српског народа изгледали као напуштени и остављени.

Академик је подсјетио да су старосрпске и косовске теме, косовски завјет и мотиви били у центру стваралаштва српске интелигенције 19. вијека, да нема ниједног српског писца који се није огледао у косовским темама. Терзић је подсјетио на став научника Јована Цвијића који је 1907. године истакао како су се Срби „згрчили“ и често не смију да заступају ни своја најјаснија права.