Реликвију стару цијели миленијум, Крст Светог Јована Владимира, покушавали су из руку барског братства Андровић да отму многи.

Андровићи

У село Микулићи надомак Бара долазили су освајачи и војске, разбојници и бјелосвјетски хохштаплери, надајући се да ће се дочепати светиње чија је вриједност немјерљива. Никоме није успјело. Од Османлија преко Аустроугара, до војски у Другом свјетском рату, сви су из Микулића одлазили празних шака. Горјеле су куће, падале су главе, али крст се није дао!

Братство Андровића је најстарије братство у овом крају, за то имају и доказ – крст који чувају као зјеницу ока, и то више од девет вијекова. Андровићи светињу са којом је, на превару, погубљен српски кнез Зете Владимир, чувају животима.

Само једном у години, светиња угледа свјетлост дана, о Тројчиндану, када га износе на планину Румију, гдје је, каже легенда, некада била црква. У тој цркви су, по легенди, згријешили чобан и чобаница, и она је одлетила на друго мјесто. Легенда, даље, каже да ће се, када вjерници на врх Румије изнесу довољно камења, црква поново сама направити.

Виjековима припадници све три конфесије, православни, католици у муслимани, о Тројчиндану излазе на Румију, за Светим крстом који носи један од Андровића. Свако у руци носи по камен који оставља на врх ове планине са које пуца поглед на сву Црну Гору и Албанију.

Андровићи су, наизглед, обична породица, каквих је много у Црној Гори. Они се тако и осјећају, тако и живе. Ипак, ореол мистериозног крста је увијек око њих.

– Нама је то све нормално, ми смо расли и живимо са тим завјетом, наши очеви, дједови и преци су умрли спокојни, наша дјеца са тим расту – причају нам браћа Горан и Милан Андровић, који већ неколико година износе крст на Румију, увијек спремни, ако затреба, за њега и живот да дају.

Најмање 19 покољења Андровића су чувари Светог крста, а недавно је цијела та прича, култ Светог Јована Владимира, проглашена за нематеријално културно добро Црне Горе. Од легенде о Владимиру и Косари, преко кнежеве погибије, до доласка крста у Андровиће, па све до данашњих дана.

– Крст је у братство Андровића стигао недуго послије трагичне смрти кнеза Вадимира. Његове мошти су заједно са крстом пренијете у манастир Пречиста Крајинска, а крст је у нашу кућу донијела у мираз кћи свештеника те цркве. Друга кћи је добила у мираз барјак, а трећа бунаре. Барјак је нестао, а бунари и данас дају питку и чисту воду – прича нам Горан.

– Колико наше сјећање сеже, крст никада није напустио Бар – каже Горан. Једини забиљежени „одлазак“ био је у 16. вијеку, када је ношен у Италију гдје је опшивен сребрном гравуром преко које је урађена позлата.

Поклон цара

Поријекло и старост се не могу утврдити. Крст је Владимиру послао македонски цар Владислав као залогу да га неће убити, ако дође у његову пријестоницу Преспу. Македонски цар га је преварио и одрубио му главу 1016. године. Легенда каже да је Владимир у тренутку погубљења држао овај крст у рукама. Он је први српски светац и празнује се 22. маја. Постоје претпоставке да је реликвија још старија, јер се не зна је ли је Владислав „направио“ или је узео из неке цркве, наводе Новости.

Крст чува глава куће

Андровићи, само двојица или тројица мушкараца, углавног старијих, знају гдје се крст чува. – Истина. Сад да ме питате, не знам. А не знам ни ко зна. Традиција је да најстарији члан породице, и још двојица знају гдје је крст. У случају да се некоме од њих нешто догоди, да не остане сакривен. Међутим, осим њих нико не зна гдје је – прича нам Милан. Током свих девет вијекова, каже он, колико се зна, нико из братства Андровића није покушао да проневјери, изда или украде крст.