Злочиначко НАТО бомбардовање Републике Српске почело је 30. августа 1995. године у 2.12 часова и трајало до 14. септембра. Страдало је више од стотину недужних цивила.

Нато бомбардовање

На положаје Војске Републике Српске НАТО авијација бацила је укупно 1.026 бомби, од чега 708 вођених, а укупна тежина баченог експлозива износила је око 10.000 тона.

НАТО злочинци су у акцији под називом „Намјерна сила“ користили радиоактивну муницију са осиромашеним уранијумом, уз објашњење да „она треба Србе у БиХ да доведе за преговарачки сто“.

Повод за НАТО агресију била је експлозија на сарајевској пијаци Маркале, 28. августа 1995. године, за коју су оптужени Срби иако је у Извештају независне комисије из тог периода наведено да „не постоје јасни докази да су гранате дошле са српских положаја“, што је потврдио лично и Јасуши Акаши, тадашњи изасланик генералног секретара УН за Балкан.

Тадашњи командант УНПРОФОР-а генерал Мајкл Роуз изјавио је након инцидента на Маркалама да се не може утврдити одакле је граната испаљена. Руски пуковник, командант руског миротворачког батаљона у Сарајеву Андреј Демуренко, који је учествовао у истрази, изјавио је да су Срби „неправедно били оптужени само да би НАТО имао повод за напад“.

Све те тврдње нису ништа значиле за НАТО савез, већ су се отворено сврстали на страну Бошњака и почели агресију на положаје Војске Републике Српске.

Првог дана бомбардовања Пала, у окршају српске артиљерије и авиона НАТО савеза, који су мјештани ратне престонице посматрали са улица, око 17.00 часова ракетом „земља-земља“ оборен је француски авион „Мираж 2000“, који је пао 20-ак километара југоисточно од Пала, а двојица пилота спасила су се катапултирањем.

Истовремено са „Намјерном силом“ покренута је и НАТО акција „Мртво око“ чији је циљ био онеспособљавање противваздушног система одбране Војске Републике Српске.

Том приликом бомбардован је радар на Јахорини, а у нападу НАТО авијације на телекомуникациони торањ на Зловрху 30. августа 1995. године страдало је десет недужних припадника Војске Републике Српске који су били задужени за обезбјеђење торња.

Те кобне ноћи страдали су Љубомир и Драгомир Бакмаз, Зоран и Раденко Сорак, Велимир Ујић, Милош Јовичић, Дарко Мотика, Зоран Нерић, Андрија Обрадовић и Милан Станишић.

Бомбардовање Републике Српске окончано је 14. септембра 1995. године када је постигнут договор да Војска Републике Српске повуче тешко оружје из такозване „Зоне безбједности“ што је и учињено 17. септембра.

За бомбардовање Пала, Јахорине, Хаџића, Вогошће, Илијаша и Братунца, мјеста која су била под контролом Војске Републике Српске, НАТО злочинци су користили осиромашени уранијум, а од његових посљедица умрло је највише бивших становника општине Хаџићи који су се, након потписивања Дејтонског споразума, преселили на подручје Братунца.

На братуначком гробљу, само четири године након бомбардовања, сахрањено је око 400 умрлих, од којих је већина боловала од неке врсте карцинома. И многи страни војници, који су боравили на овим подручјима у току и након бомбардовања, данас имају сличне здравствене проблеме.

Посљедице коришћења радиоактивне муниције са осиромашеним уранијумом осјетиће и генерације будућих становника Републике Српске, која је међу водећим земљама по броју малигних обољења у региону.