НОВОСТИ

ДОК ЈЕ СРБА, БИЋЕ И ЈУНАКА! Знате ли како је капетан Бранко Мишић преузео команду батаљона и постао херој битке на Мачковом камену?

12/08/2021

Усред битке на Мачковом камену, трећег дана у сутон, дотрча ордонанс команданта дивизије генерала Васића и рече ми да хитно дођем у штаб. Потрчао сам у правцу штаба, док су меци фијукали око нас. Генерал Васић, узбуђен, сломљен умором и неспокојством о исходу битке, рече ми: „Капетане Мишићу, преузмите команду Четвртог батаљона, јер је мајор Топаловић погинуо прије неколико минута…”

 

капетан Бранко Мишић

капетан Бранко Мишић

 

 

Дубоко ме је потресла та вијест. Мајор Топаловић је био јуначина од пете до главе, људина. Војници су га обожавали. Нисам имао времена да питам ни како се то десило, нити да ли ћу моћи да одговорим задатку, јер ми генерал Васић рече: „Рјешења доносите према ситуацији, јер немам телефонску везу”.

То је било све. Ја, капетан прве класе, Бранко Мишић, у овом судбоносном тренутку преузимам команду батаљона. Од мене се очекује или да зауставнм непријатеља или да погинем, као толики други. То су били само тренуци размишљања, јер оно што сам тог момента угледао – запрепастило ме је: непријатељ је опкољавао један батаљон Деветог пука! Нити сам то могао да јавим штабу дивизије, нити сам знао шта да учиним. Боже, помислио сам, за који минут, наши војници ће бити заробљени и можда поубијани. Коса на Мачковом камену претвориће се у кланицу…

Нисам видио други излаз, осим да се ставим на чело бомбаша и спријечим то опкољавање. Тако сам и учинио. Сакупио сам око 200 бомбаша, па смо се у скоковима, погнути, упутили према главнини Шваба. Батаљон је ишао иза нас. Кад смо се приближили на око двадесет метара- засули смо их бомбама! Онда је, на широком фронту, наишао други талас, па смо га опет засули бомбама. У том часу је пристигао мој батаљон и командовао сам – јуриш. Одсјечени од главнине, они дијелови који су кренули у опкољавање, повукли су се. У том јуришу, претрчали смо двадесетак метара. Швабе су нас дочекале клечећи и – нишанећи. Неколико мојих бомбаша паде, али пристигоше други и поче борба прса у прса. Није дуго трајало, највише пола сата, а поље се плавило од швапских униформи… Ту смо их потукли. Онај батаљон Деветог пука, лијево од мене, такође – је био у јуришу. Мрак нас је зауставио. У току ноћи стигло је наређење да ујутро, у три часа, наставимо офанзиву…

Само што смо предахнули, кренули смо. Око десет часова пробили смо фронт. Туче нас аустријска хаубица, коси ми људе. Чујем јауке рањених. Болничари једва стижу да их покупе. Сљедећих неколико часова нисмо се зауставили, све док Швабе нису биле преко Дрине. Ту сам био рањен…

Мјесец дана касније, у болници, уручена ми је Карађорђева звијезда са мачевима. То што сам учинио са својим бомбашима на Мачковом камену, посебно тренутак одлуке да спријечим опкољавање батаљона Деветог пука – заслужило је, по оцјени команде, ово високо одликовање. Тако сам Карађорђеву звијезду придружио двјема Златним Обилићевим медаљама за храброст, које сам стекао у бојевима са Турцима и Бугарима. Али, стекао сам и четири ране: на Куманову, Говедарнику, код Шапца и на Мачковом камену. Пету, најљућу рану, кад ми је разнијето плућно крило, доживио сам на Сокоцу. Тада сам стекао и другу Карађорђеву звијезду са мачевима. У отаџбину сам се вратио као тешки војни инвалид, потпуно неспособан за рад и службу…

Извор података: „Солунци говоре“ Антоније Ђурић, “Витезови Карађорђеве звезде са мачевима“ Томислав С. Влаховић, 1988.

ПРАТИТЕ НАС

Komentara bez...

Остале Вијести