30/03/2022
– Био је човјек ријетког памћења, па у препричавању никад није мијењао суштину збивања. Као савременику који је био доста обавјештен, његова исповијест се усклађивала са сазнањима која сам имао од других протагониста тих догађаја. И сам сам, личним искуством и разумијевањем процеса и промјена у Титовој политици, стеченим и у разговорима са њим, Ранковићевим свједочењима само утврђивао своју увјереност у неминовну пропаст Југославије, засновану у раздобљу од 1958. до 1962. и даље потврђивану развојем догађаја – оценио је Добрица Ћосић.
Лека је био убијеђен да Тито није ликвидиран на преговорима на Равној гори само зато што су Дража Михаиловић и Драгиша Васић мислили да је он руски официр.
– Драгиша Васић, испраћајући нас послије преговора, узео ме је подруку и рекао ми: Ја ћу овдје остати док будем увјерен да ћемо се заједно борити. Ако у томе не успијем, мене овдје неће бити. Мустафа Голубић, важан човјек НКВД, сарађивао је са Васићем. Зато сам послије рата, када год сам могао, помагао жени и кћерки.
Парадигма српског незадовољства
Ја који сам све прислушкивао, од Скупштине до спаваће собе, посљедњи сам сазнао шта ми се спрема – записаће у Дневничким биљешкама неколико година пред смрт Александар Ранковић.
А његова смрт 19. августа 1983. године и слика са сахране на којој десетине хиљада људи узвикује оно што се претходних 15 година није смјело – „херој Лека“ – постала је парадигма српског незадовољства преуређењем Југославије, по Уставу из 1974. године.
Друг Марко, како је било његово партијско конспиративно име, достојанствено је подносио смјену и прокаженост. Није хтио да се ангажује у било ком виду, за њега је политички живот послије Брионског пленума био окончан. Послије свега, на извјестан начин, осјећао се пораженим и осрамоћеним због вјерности Јосипу Брозу Титу и живота који је посветио партији и комунистичкој идеологији.
Броз депеше Коминтерне крио у чизмама
Везе са Совјетским Савезом и Коментерном биле су искључиво у Титовим рукама. Никога није обавјештавао шта му пишу и шта им он одговара. На састанцима Политбироа, он је из депеша које је примао из Москве Врховном штабу казивао само оно што је сматрао да треба, наводи Курир. Нико од нас никад није видио ниједну депешу. У рату, за вријеме марша, прије него што би легао да спава, Тито би изуо чизму, ставио депеше у њу и поново је обуо. Тако се обезбјеђивао да му их неко не украде. И послије рата он је све депеше из Москве чувао у челичним касама – у Београду, на Брионима, у Сплиту. Неке најважније је увијек носио са собом. А многе су уништене.
15/03/2025
11/03/2025
10/03/2025