Слика српског дјечака који пуца из пушке и баца бомбе у Првом свјетском рату, обишла је свијет. Тај дечак био је Драгољуб Јеличић, родом из Шапца, који је, након смрти оца, са 10 година сам кренуо у Београд да се бори. На свом путу упознао је краља Петра лично, учествовао у најљућим биткама, био незмјенљив у извидницама непријатељске војске, бјежао из болничког затвора, шест пута рањаван, заслужио три златна одликовања, чин најмлађег поднаредника и учесника Солунског фронта и Албанску споменицу, и све то у узрасту када родитељи још увек покривају своју дјецу пред спавање.

Драгољуб Јеличић

Прича о дјечаку који је више од свега желио да се бори за ослобођење своје отаџбине дјелује филмски нестварно, али како каже његов унук, Ђорђије Њуњић (28) из Никшића, управо медаље, споменица, фотографије, поједини списи и ратни дневници који су остали за њим, факти су који сведоче каква је он, тако мали, величина био. Ово неустрашиво и сналажљиво дете није само сањало снове о бољем и срећнијем сутра, него се као велики се за њих борило, наводи „историјски забавник“.

Драгољуб Јеличић био је син избjеглица са Кордуна, који су пребјегли у Шабац због аустроугарског терора над Србима. Отац Никола склониште од рата нашао је у граду на Сави, а Драгољуб је рођен у кући у Масариковој улици. Иако је практично растао на фронту, његова веза са овим градом била је јака и након одласка.

Иако је смрт оца био један од повода да крене у војску, најважнији разлог било је велико сиромаштво. Са десет година долази у Београд у потрази за бољим животом. По избијању Првог балканског рата, пријављује се у војску, али је због година одбијен. Прво вријеме по доласку продавао је новине, кифле, а викендом радио на рингишпилу.

У лутањима по граду среће регента Александра Карађорђевића, који га одводи на двор, гдjе остаје до избијања рата 1914. године.

„Повод у рат није, како се пише, била смрт оца, мада и тај осветнички мотив био је добар за развој догађаја. Његова идеја била је да тако каже када је ступио у војску, јер није могао дjечак доћи и рећи – Ја бих у борбу. Нашао је начин да се изјада како је остао без икога, а заправо су му сви, сем оца, били живи код куће. Ако знамо Србију тог времена, знамо и колико је сиромаштво било, те је у Београд дошао у потрази за нечим бољим. У тумарању тако мали, наишао је на краљев шпалир, и тад га је регент видео. У разговору га је позвао да буде питомац на његовом двору, да изучи школу, и остане у служби. Из ове перспективе то звучи помало романсирано, међутим, заиста је било тако“, прича Драгољубов унук.

Живот Драгољуба Јеличића обиљежен је бјекствима, као посљедица његовог слободарског духа. Живео је за борбу и ослобођење од окупаторске чизме, и није презао ни од чега како би дао свој допринос. Захваљујући ургенцији пријатеља напушта краљевски двор и бива примљен у одред мајора Воје Танкосића, који га је одликовао чак три пута.

„Његов пријатељ Саво Ћома ургирао је да га ипак приме. Ступа у одред чувеног мајора Воје Танкосића, човека који је направио одред који можемо сматрати за командосе у српској војсци. На свим могућим жариштима које је српска војска водила тај ‘Руднички одред’, како се у почетку звао, је учествовао. Мајор Танкосић је човек који је наоружао Гаврила Принципа и ‘Младу Босну”, па је његова глава била једна од траженијих са аустроугарске стране. Хоћу да кажем да је дједа приступио пуку који му је одговарао, јер га је хранио, али и он је одговарао њима јер је био мали, и могао послужити за разне диверзије и извиђања, што се касније испоставило тачним“, објашњава Драгољубов унук.

Већ 1914., са својих 12 година добија први извиднички задатак, на ком је препливао Дунав и извјестио команду о положају непријатеља. Танкосић га тада по други пут доводи пред краља као најмлађег војника, гдје се краљ изненађује што је уопште жив и са собом га води у Ниш. Међутим, када види колико је дечакова жеља да се бори јака, пушта га у борбу. Учествовао је у одбрани Београда, борбама у Мачви, Јадру, у Јужној Србији. У једном париском локалу испод слике најмлађег српског ратника писало је „Син храброг народа који је умео да брани слободу, син јунака“.

Рањаван је шест пута, а чак и његове повреде имале су необичну сврху. Први пут озлijеђен је на Мачковом камену док је замјењивао погинулог митраљесца. Швајцарски љекар Арчибалд Рајс писао је да када је рањен у руку и када му је вађен куршум у нишкој болници није дао да га успавају него је све поднио без иједне речи. Затим у борби на Шушњару тешко је повријеђен и хитно пребачен у болницу. Међу рањеницима је открио аустријског шпијуна и за тај подвиг га истог дана награђују чином наредника. Нажалост, због рана није се могао повући са војском преко Албаније и пада у заробљеништво.

Краљ оставља поузданог војника да глуми рањеника и чува малишана. У болничком затвору мјесецима тугује за саборцима који су стигли до Солуна. Послије неколико мјесеци проведених у болничком затвору, успјешно бјежи и са великом упорношћу стиже на Солунски фронт, да би учествовао у његовом пробијању. Тако је са непуних 14 година био најмлађи поднаредник и учесник Солунског фронта.