Хуманитарна операција, иницирана тешким стањем тек рођених беба и хроничних болесника претворила се одсудну битку за опстанак српског народа у Босни и Херцеговини, једну од ријетких у том рату у којој није почињен ниједан злочин и испоштоване су све ратне конвенције.

Хуманитарна операција

Мало је догађаја из протеклог крвавог грађанског рата на простору Босне и Херцеговине који одишу искреним витештвом када су у питању дејства све три зараћене стране, а историја ће забиљежити и да је мало ратних операција српске војске које се могу поредити са славним подвизима предака из балканских или, рецимо, Првог свјетског рата.

Ипак, у кланици до јуче братских народа у “босанском лонцу” издваја се војна акција “Коридор”, због мотива који су до ње довели, али и због чињенице да је остала неукаљана са становишта поштовања свих писаних и неписаних норми и конвенција ратовања.

“Битка за бебе“ или “Битка за пут живота“, била је прије свега хуманитарна операција, иницирана тешким стањем тек рођених беба и хроничних болесника у болницама на територији коју су под својом контролом држали босански Срби.

Касније ће се испоставити да је ово била одлучујућа битка за опстанак српског народа у Босни и Херцеговини и епопеја која је практично поставила темељ за конституисање српског ентитета, Републике Српске, чији је статус касније потврђен Дејтонским споразумом из децембра 1995. године.

Тринаест беба и хеликоптер без дозволе

Када су војници Армије Босне и Херцеговине извели напад на колону војника ЈНА у Тузли пресјечена је и последња саобраћајница која је повезивала западне дијелове Републике Српске са Србијом, заправо оним што је остало од Социјалистичке федеративне републике Југославије.

Током маја 1992. године Модрича, Дервента и околна мјеста су дошла под војну управу хрватске војске, чиме су се снаге ХВО спојиле са муслиманским снагама у Градачцу и тако пресјекле све путне правце из Крајине према Србији и остатку свијета.

Историчар Неђо Малешевић објашњава како је Међународна заједница својим санкцијама довела у питање опстанак Срба на подручју читаве Босанске Крајине:

„Одлуком Савјета безбједности Уједињених нација, која датира од 21. маја 1992. године, забрањивао се сваки цивилни саобраћај са аеродрома у БиХ, чиме је Крајина изгубила ваздушну везу са Србијом. Прекидањем комуникације дошло је до несташице у свим сферама живота, због чега се над народом Републике Српске и Републике Српске Крајине надвила злокобна пријетња потпуног истребљења“, тврди Малешевић.

Прве посљедице прекида везе са Београдом осјетиле су крајишке здравствене установе, које остају без елементарних средстава за рад, попут кисеоника за инкубаторе. У стању потпуног хаоса тражило се брзо рјешење како би се народу Босанске Крајине и Посавине дала нада да ће преживјети и опстати. У то вријеме у бањалучком породилишту рађа се тринаест беба којима је, углавном због пријевременог порођаја, био неопходан кисеоник. И поред алармантне ситуације, Међународна заједница није дозволила да из Батајнице полети хеликоптер са свом потребном медицинском помоћи, у којој је била и течност за хемодијализу бубрежних болесника. Остао је прикован за писту чекајући дозволу, које није било, што је пријетило да цијели случај претвори у трагедију.

Коридор мора бити пробијен!

У очајничким покушајима да се спасе недужни животи власти Српске Републике Босне и Херцеговине прво су очајнички покушале да искористе индустријски кисеоник, кога је у извјесним количинама било у граду, али он нажалост није био одговарајућег квалитета да би се употријебио у медицинске сврхе.

Наш саговорник објашњава да је смрт 12. беба у бањалучком породилиштву био преломни тренутак за покретање акције.

Пратећи читаву ситуацију, први крајишки корпус који се још увијек налазио у Славонији и чекао да дођу мировне снаге из Непала и Јордана, послао је дио својих јединица да брани српско становништво на територији Дервенте, коју су заузеле регуларне јединице хрватске војске.

Након смрти дванаест беба у Клиничком центру у Бања Луци није било пуно могућности; или кренути у напад или дозволити хуманитарну катастрофу. Одлучено је да се крене у акцију пробоја Коридора живота одрађена је тактички перфектно, што доказује и чињеница да се ова операција данас изучава на војним школама неких земаља НАТО.

Разлог за анализу те акције је војна доктрина по којој војска не креће у напад ако омјер снага није три на према један, док је српска војска на почетку Битке за пут живота имала однос снага 1 на према 1,7, односно са 14.800 војника извршила је напад на 25.500 непријатељских војника.

„Друга ствар због које се врше анализе ове операције је то што, и поред драматичне ситуације, није извршен појединачни ни системски злочин, као што је то био случај само неколико мјесеци раније са операцијом ХВО у месту Сијековац“, закључио је Малешевић.

Генерал Момир Талић, који је одређен за команданта операције, издаје тадашњем начелнику Штаба прве оклопне бригаде и комаданту Тактичке групе један, Новици Симићу, наређење, а њихов пресретнути телефонски разговор изгледао је овако:

„Слушај, Симићу, хоћу коридор ка Србији преко Требаве. Најкраћим путем. Хоћу коридор до Видовдана, па макар био козја стаза. Нећу да деца умиру!“

Управо посљедња реченица генерала Момира Талића је био сигнал да се окупе све јединице тадашње ВСР БиХ и заједнички крену у продор.

Операција Коридор почиње 14. јуна 1992. године на два фронта: борбама на Церу код Дервенте које трају два дана, и у којима војска Републике Српске пробија линије које је заузимало Хрватско вијеће одбране, те креће у даље ослобађање Посавине.

Упоредо, припадници 16. крајишке моторизоване бригаде ВРС под командом потпуковника Милана Челекетића, уз подршку тенковске чете из Добоја, крећу у напад на јужном дијелу дервентског ратишта.

Према подацима хрватског генерала Мартина Шпегеља, у Посавини се тог љета 1992. налазило осам бригада ХВО и петнаест бригада ХВ које су се измјењивале или су све вријеме биле присутне.

Ратни репортери су у то време јављали са терена како је морал јединица на висини, толико да су команде имале проблем да обуздају војску и официре на нижим нивоима како не би направили превише дубок продор у непријатељску територију.

Генерал Миленко Курдешић говори о томе како су текле припреме и сама операција:

„Одлука је морала да се донесе на брзину, међутим, проблем је био што није било довољно слободних снага Првог корпуса, јер су углавном већ биле распоређене на положајима у западној Славонији.

Тада је услиједило прегруписавање снага из западне Славоније, формиране су три тактичке групе, а за комаданта Прве групе постављен је покојни генерал Новица Симић, који је из правца Добоја преко Дуге Њиве кренуо на Модричу и Оџак.

Друга група је била под командом пуковника Милета Новаковића и чиниле су је углавном јединице из Книнске Крајине, зато што су и њихове све везе са Србијом биле прекинуте.

Посљедња тактичка група била је под командом такође покојног генерала Славке Лисице, која је имала задатак да ослободи Брод из правца Дервенте.

Ове тактичке групе имале су снагу еквивалентнму једној бригади, а главно командно мјесто генерала Талића било је на Дугој Њиви.

Након формирања тактичких група и расподјеле задатака све је било спремно да се крене у напад“, присјећа се Курдешић.

Борбе су интензивиране 24. јуна када је артиљерија ВРС снажним нападом навела Армију Босне и Херцеговине на погрешан закључак да српске снаге желе да заузму Тузлу.

Због одлично одрађене пропагандне борбе олакшан је продор према Модричи, јер је Армија БиХ преусмерила своје јединице ка прилазима “граду соли”.

Завршне припреме за напад на Модричу одрадили су припадници јединице “Вукови са Вучијака”, под комадом Вељка Миланковића, који је, како сведоче очевици, издао наређење: “Нож на пушке. Јуриш! За мном!” и практично уличном борбом “прса у прса” заузео важно упориште Јакеш.

Брзим нападом са обе стране реке Босне, из правца Дервенте и Добоја, Модрича је заузета без већих борби, јер су се припадници хрватских и бошњачких снага убрзано повлачили испред српске војске, уз минималан отпор препуштајући своје положаје.

„Дио Коридора који је ишао из правца Шамца према Дервенти је ослобођен 28. јуна 1992. године што је био успјех Прве и Друге тактичке групе, док је Трећа каснила и Брод ослободила тек 7. октобра 1992. године“, прецизира Курдешић.

Одлична обученост и тактичка спремност генерала Војске Републике Српске могла се видјети и у самом току операције.

„Треба напоменути да је послије извјесних борбених дејстава, да би се појачао и убрзао пробој Коридора, уведена у борбу и 16. моторизована бригада, која је као и Први корпус раније обављала задатке на простору западне Славоније. Они су распоређени на потезу Подновља и Липе одакле су у веома кратком времену избили на ријеку Саву, што је увелико олакшало посао осталим јединицама“, констатује генерал.

На Видовдан 1992. године тадашњи пуковник а будући генерал, Новица Симић, у Модричи је поздравио је борце и народ будуће Републике Српске:

„Коридор за Југославију је успостављен, пут је слободан. Срећно!“, чиме је операција Коридор и званично завршена. У операцији „Коридор“ су према званичним подацима погинула 293 војника ВРС, а 1.129 припадника српских снага теже је или лакше рањено.

Према извештају Оперативне групе Источна Посавина Хрватске војске губици ХВО и ХВ су износили 1224 погинула и 6.240 рањених.

Прва возила која су прошла кроз новоуспостављени Коридор били су хуманитарни конвоји са храном и преко потребном медицинском опремом, чиме је спречена даља хуманитарна трагедија.

За неке је, нажалост, већ било касно. Последња бањалучка беба, мала Слађана Кобас, своју борбу је окончала 14 година касније, усљед болести која је настала као посљедица недостатка кисеоника у породилишту.

Извор: Србија данас