Љубан Једнак је једини Србин који је преживио монструозни усташки покољ у Глини.

Љубан Једнак

Наиме, у глинској Цркве Пресвете Богородице, 29. и 30. јула, и 4. и 5. августа 1941., усташе су свирепо, ножевима „србосјецима“, поклале више од 1.700 Срба. Пола вијека касније, 26. јуна 1991. године, Хрвати су у најжешћим борбама око полицијске станице у Глини, највише пуцали на кућу Љубана Једнака. Знали су да је то кућа јединог свједока усташке свирепости у Глини 1941. Како је прије пар година за „Новости“ казала Душанка (Једнак) Зорић, кћерка Љубана Једнака, она још чува очеву бијелу кошуљу из 1991. коју су припадници хрватске паравојске изрешетали у ормару. А, о очевом сјећању на покољ у Глини 1941. испричала је:

– Отац мојој браћи Стеви и Душану, и мени, никада није причао о масакру у Глини, али смо ми кришом слушали када је о томе причао новинарима који су, послије Другог свјетског рата, долазили у нашу кућу у Глини. Имао је 26 година када су га усташе ухапсиле, везале му руке жицом и одвеле га у Цркву Пресвете Богородице. Тамо су већ биле стотине Срба, које су тако везане малтретирали, палили им бркове и косу, „благо“ пререзивали гркљан и тјерали их тако полузаклане да пјевају… Мртве су бацали украј цркве, а над живима се иживљавали до бесвјести. Око поноћи, први пут су почели мртве да бацају у камионе, како би их превезли до пет километара удаљене јаме у коју су их бацали. Тај њихов одлазак тата је искористио да се са стране гдје су били живи пребаци међу мртве. Био је измучен толико да нису примјетили да је жив, па су га са сљедећом групом мртвих бацили на камион. У јами су усташе, како је причао, мртве Србе поново пробадали бајонетима или су пуцали у њих. Тада су и оца ранили у кључну кост и ногу. Један усташа је чак стајао ногом на њему док је пробадао друге…

Смрт га је, како нам је испричала Љубанова ћерка, и тада заобишла, јер су усташе отишле по још мртвих, а јаму су оставиле незатрпану.

– „Јеси ли и ти жив?“, питао је оца тада још један преживјели – причала нам је Душанка. – Извукли су се из јаме, и тако рањени заједно стигли до кукуруза, гдје су се растали. Сутрадан, оца је нашао ујак Павле Лончар, код ког је био шест мјесеци, а потом је отишао у партизане. Његовог друга из јаме усташе су врло брзо ухватиле и убиле.

Наша саговорница је испричала и да су њеном оцу, као носиоцу Партизанске споменице и једином преживјелом у масакру, послије рата нудили много: да живи у Загребу или Београду, а дијаспора му је нудила да се пресели у Америку, али он је желио да буде свој на своме, у Глини.

– Живио је мирно дању, иако је деценијама имао тешке ноћне море, чији смо били свједоци – казала нам је Душанка. – Никога није мрзио, био је поносан и живио је за своју дјецу и унучад. Тако поносан завршио је живот овдје у Београду, 5. маја 1997. године, готово без игдје ичега. Био је прогнаник у колони која је у злогласној „Олуји“ кренула пут Србије, увече 4. августа 1995.

Само четири дана прије него што ће се наћи у тој колони страдалника који су бјежали пред „Олујом“, Љубан Једнак је у Глини примио Орден Светог Саве првог реда који му је уручио патријарх Павле.

– Тада је патријарх Павле пред свима присутнима, мог дједу Љубана пољубио у руку – испричао нам је Срђан Једнак, Љубанов унук. – Ми тај Орден и данас с поносом чувамо у нашој кући. Има посебно мјесто. Живјели смо заједно у Глини, кућа до куће. Шта је све прошао, сазнали смо и сестра и ја тек у школи на часу историје. Како смо само од тада поносни на њега. И што смо старији све нам је јасније с каквим је сјећањем пола вијека живио у Глини. Али једва ју је напустио 4. августа 1995. Није му било лако кад смо пред „Олујом“ избјегли у Београд. Полако је венуо. Знамо да је умро од туге…

Вјеровао је Љубан Једнак, тог августа 1995, по ријечима његове ћерке Душанке, да ће се за два дана вратити у Глину, али није било тако… Преминуо је непуне двије године касније у Београду.

– Ми његови потомци вјерујемо да га је Бог погледао тог 5. маја 1997. Није се мучио, отишао је мирно. Сјећање на глинску цркву било му је мучење за цијели живот. Па, живио је у Глини двије улице даље од мјеста гдје су га клали – казала је Душанка за „Новости“.

Но, иако је био носилац Партизанске споменице, једини свједок масакра у глинској цркви 1941., главни свједок на суђењима Алојзију Степинцу и Андрији Артуковићу, Љубана Једнака Србија није испратила како је заслужио. СУБНОР је тражио да буде сахрањен у Алеји заслужних грађана, али су тадашње власти у Београду то одбиле. Послије пет дана одлучивања сахрањен је на Бежанијском гробљу.

ЧОВЈЕК ВЕЛИКОГ СРЦА

Прадједу Василија усташе су убиле 20 дана прије него што су дједу Љубана одвеле у глинску цркву, а бабу Стану и прву ћерку, која се такође звала Душанка, одвеле су у логор у Топуско, гдје је девојчица преминула – испричао нам је Срђан Једнак. – Али дједа никада није подстицао мржњу. Колико је имао велико срце, свједочи догађај уочи женидбе мог оца Стева са мамом Златом, која је Хрватица. Кад му је тата рекао да ће да се жени, дједа Љубан му је одговорио: „Жени се само ако јој никада нећеш пребацити што је Хрватица, а ја сигурно нећу, јер она је добра жена.“