О Божићу, тачно прије 78 година Еуген Паул, ковински Нијемац, од смрти је спасао сто суграђана Срба. Својом главом је гарантовао за њихове да их не би стријељали његови сународници.

Еуген Паул

Окупација је у Ковину била ушла у другу годину. Нијемци нису одустајали да и у таквим околностима одрже привид нормалног живота.

– Нијемци су уочи Божића приредили игранку. Један од њих се загледао у неку младу Српкињу, није одустајао, на крају је она пристала да с њим изађе – сјећа се догађаја из јануара 1942. Александар Паул (84), тада деветогодишњак, син Еугенов.

Прича овдје има мутан детаљ: савременици су касније говорили да су њих двоје, њемачки војник и српска дјевојка, били у вези, а сам Александар каже да ју је овај силовао. Било како било, брат дјевојчин је ријешио да ту срамоту опере крвљу. Сачекао је њемачког војника и у дворишту католичке цркве га заклао.

ГАРАНТУЈЕМ ГЛАВОМ

– Чим је то јављено у Београд, СС је тражио да се покупи сто Срба да се поступи по наредби – прича Александар, а наредба она – за једног убијеног Нијемца сто Срба.

Одмах су почели да купе људе, и то баш у улици у којој су Паулови живјели, гдје им је био и млин. Јер Паулови су и прије рата били газде, њихов млин, један од најсавременијих у том крају, запошљавао је многе Србе. И улица у којој је био млин звала се Српска.

– Око два ноћу неко лупа на капију. Дошао пуковник Фон Смекал. Он, мој отац и стриц затворили се у ону другу кућу и не излазе. У неко доба ме мајка послала да видим јер они су вјећали до сванућа – сјећа се данас те ноћи Александар Паул.

Тео фон Смекал је био Аустријанац, управник болнице, али и командант града, а Еуген Паул и његов брат били су најугледнији тамошњи Нијемци. Зато је и дошао да се с њима посавјетује шта им је чинити. Као љекар, хуманиста, ни он није био рад да се спроведе таква одмазда, да окрвави руке невинима, али није имао рјешења. Нашли су га тако што му је Еуген гарантовао да су све то његови радници, мада је међу тих сто на брзину покупљених Срба у ствари било само њих шест који су радили у млину. „Гарантујем за њих својом главом“, био је убједљив Еуген, тражећи да их пусте. И би тако. Умјесто да их одведу на фудбалско игралиште, гдје их је већ чекао стрељачки вод, Срби су, из свиларе, у којој је био импровизовани логор, пуштени кућама.

НИЈЕ ЗАБОРАВЉЕН

У истој тој свилари, двије и по године касније, када је ослобођен Ковин, поново је био логор. Овога пута партизански, за Нијемце. У њему Еуген Паул, његов брат и мали Александар. Случај је хтио да један од стражара буде из њихове улице, оне у којој су купили Србе за стријељање, и када је препознао Јенија проширио је глас. Ковинци су намах дошли до старјешине логора. Пошто му је речено да је Паул спасао сто Срба сигурне смрти, казао је: „Па добро, ако је тако, нек тих 100 скупе по 100 потписа оних који гарантују за њега и ја га пуштам“. Срећом па команданту математика није била јача страна јер би скупљање десет хиљада потписа, у Ковину који је у то вријеме имао тек нешто више од пет и по хиљада становника, била немогућа мисија. Ковинци су током ноћи прикупили потписе, ујутро су били на његовом столу. И командант је одржао обећање.

Еугенов унук Габи каже да су доскора негдје на тавану имали те пожутјеле папире с потписима. То, иначе, није она иста кућа у којој се одвијао разговор фон Смекала и Паулових 1942. Не, кућа је заједно са млином послије рата национализована, баш као и остала имања Паулових, 45 хектара земље, салаш са три ланца, три аутомобила, камиони, машине…

Еуген је након рата извјесно вријеме радио у свом млину. Био је машински инжењер, са дипломом факултета у Дрездену, специјализација млинарство. Био је и рачуновођа у ковинском трговинском предузећу, када је и оно пропало, радио је у пореској управи, одакле је и у пензију отишао, објавио је Блиц. Умро је у дубокој старости 1987. године. О догађајима из рата ријетко је причао.

Како су Нијемци постали Мађари

У Ковину је, по попису пред рат, било 38 одсто Нијемаца. Данас их, кажу у шали Паулови, нема ни 3,8, не одсто него бројком. Ни они се не воде као Нијемци. Због губитка грађанских права послије рата, а срећном околношћу да им је баба била Мађарица, тако су се и изјаснили. То је, уз посредовање у министарству Соје Јовановић, рођаке кућног пријатеља, тада позоришне а касније филмске редитељке, помогло Александру Паулу да у јануару 1946. упише гимназију…

Макар улицу да добије

Мада је у три наврата у посљедњих десетак година локални лист „Мој Ковин“ покретао иницијативу да Еуген Паул добије улицу у том јужнобанатском мјесту, нити једна од власти, а за то вријеме је их тамо више промијењено, није имала слуха за тако што. Улици у којој је живио, у којој је био и млин, у којој се све и одиграло, послије ослобођења је промијењено име; умјесто Српска сада се зове Вука Караџића.