Прва кнегиња обновљене Србије, Љубица, жена Милоша Обреновића, рођена је године 1788. у селу Срезојевцима, нахије рудничке, од родитеља Радосава и Марије, а у чувеној кући Вукомановића.

Прва кнегиња обновљене Србије, Љубица Обреновић

Брак између Милоша и Љубице бејаше склопљен из љубави, а Љубица се, најпре неуморним радом у дому а по том срчаном одлучношћу, вазда знала наћи у приликама које су, наизменце, наступале у менљивом животу ондашњега поколења.

Године 1813., у оно тешко доба кад се ваљало склањати испред силе турске, понуђена да пребегне преко Саве или, можда, у Црну Гору, Љубица је одговорила: „Жива нећу из свога завичаја“, у коме је одиста и остала, а у почетку 1815. склонила се са децом и свекрвом у манастир Никољу, тешко приступно место у клисури овчарско-кабларској. Ту је заклела момка Марка Штитарца да их, ако би и ту Турци продрли, покоље све да не би Турцима живи пали у руке, до чега, хвала Богу, није дошло.

Али време из дана у дан доношаше нова искушења: борбе на Љубићу, где је требало положити основу за нову Србију, бејаху променљиве а бој једнога дана и несрећан. У тренутку највеће клонулости кад се Милош са другим војводама врати чак до своје куће, Љубица, чувши за успех српскога оружја у Левчу, изиђе пред клонуле вође с тешким прекором: „Ето видите шта раде људи! А ви шта сте учинили? Кецеље женске пашите, па ми жене да идемо да се бијемо!“

Послије свега дошло је доба и за мирнији живот, за рад на унутарњем уређењу земље која је најзад дошла до своје слободе. Тада је наступило и у животу Љубичину друго доба, у коме се она, опет, знала наћи и бити на врхунцу свога позива.

Живећи у ослобођеној Србији у различитим местима где је Кнез Милош имао своје дворове, Кнегиња је Љубица бивала у приликама да учини част појединим књижевницима српским и туђим, који сви од реда с необично много топлине и хвале бележе необичну појаву прве владарке нове Србије.

Њен брат Јован Вукомановић погибе у цвету младости своје у боју на Пожаревцу 1815. године. Жалећи брата свога, Љубица никад више не хтеде ставити у уши минђуша ни китити се онако како се дотле китила. Поједини писци помињу њено богато одело у којем се приказивала у потребним приликама, али нико више не виде на њој још један од женских уреса — минђуша!

Љубица је у знатној мери утицала и на развој унутарњих прилика Кнежевине Србије. Али тај њен утицај, и ако је чињен увек у најлепшој намери, није увек погађао права пута. Њега лепо карактерише биограф Кнегиње Љубице овим речима: „Ова ретка жена… и нехотице је помогла да се толико потресе и, за дуже вријеме, из Србије уклони породица Обреновића. Желећи видјети свога мужа ограничена у животу приватном она је снажно помагала његовим политичким противницима, који су га, најпослије, и из земље удаљили. А кад је опет хтела њега вратити у земљу, слабила је власт сину, и тако, желећи вратити у Србију „Старог Господара“, облакшала је непријатељима Кнеза Михаила да и „младога“ истисну из земље 1842″.

Али је после овога последњега неуспеха само мало још била у животу. У педесетпетој својој години, 14. маја 1843. премину она у Новом Саду, и Кнез Михаило је свечано сахрани у сремском манастиру Крушедолу. Гроб се њен често походи и сматра се као један од оних необичних аманета који су поверени крушедолској светињи.

По опису биографа Кнегиња је Љубица била средњега раста, снажна, вредна, разборита и одлучна, побожна и веома лепа жена, наводи се у књизи „Знаменити Срби 19. вијека”.