Уз цркву, остала је по нека српска кућица непродата у Гњилану, али су углавном све до једне порушене, а дворишта зарасла и пуна змија, што одвраћа Албанце од куповине, јер се надају да ће им напуштена српска домаћинства бити дата на коришћење.

Гњилане црква св. Николаја

У урбаном дијелу Гњилана, гдје је до повлачења српске војске и полиције јуна мјесеца 1999. године живјело 14.783 Срба, сада живи само 16 лица српске националности, међу којима и петоро дјеце.

У такозваној „српској улици“, сокаку ослоњеном на цркву Светог Николе, једином мјесту гдје се Срби окупљају о пијачном дану (они из околних српских села Шилова, Коретишта и Кусца) и продају пољопривредне производе, изузев породица двојице гњиланских прота, више нема Срба.

Остала је „кафана“ смјештена у импровизованој шупи у којој преостали Гњиланци, старосједеоци, траће вријеме ког ионако имају на претек.

Посљедње године и дане живота они „троше“ у вјероватно јединој „кафани“ на свијету у којој је самопослуживање дозвољено.

У овај „кафаници“, рачун за дан боравка не прелази један евро и сви га плаћају по савјести вођени рачуницама – ако данас не платиш сутра нећеш имати да сам себи скуваш кафу или наточиш чашицу домаће ракије.

Живот неколико преосталих Срба у Гњилану своди на одбројавање дана и причање прича, наводи Ранђел Бушатовић. Он прича да Срби ходају по Гњиланима погнуте главе, „глуви ко црна земља“. У цик зоре дођу од својих кућа до свратишта, омиљене кафане, и пред вече у смирај дана врате се својим домовима.

„Не знамо ни о чему ни с ким да проговоримо већ једино о „давним“ временима када је у овом, прије рата, најљепшем и најуређенијем граду живјело 15.000 Срба“, каже Ранђел.

Он и његов вршњак Власта Ђорђевић, до прије двије године звонар у цркви Светог Николе, набрајају поименично преостале „заборављене“ Србе: у некадашњој Улици краља Петра – шесторо Бушатовића, у некадашњој Улици Стојадина Tрајића – осморо Максимовића, Цуцкића, Стоиљковића и једна Ристићка, и у Бачевини двојица Ђорђевића – Власта и његов син.

Кажу да их „Свети Никола једини чува“ и њему су захвални што се још чује српска ријеч у Лазаревом граду.

Црква Светог Николе подигнута је 1861. године на темељима старије, омање цркве, и данас представља непокретно културно добро, споменик српске културне и вјерске баштине, која, како у одсуству прота рекоше Власта и Ранђел, „уколико се хитно не реконструише може доживјети судбину Срба“.

„Дотрајала је, прокишњава, иконе и фреске пропадају, као и ми – живи Срби“, упозоравају Ранђел и Власта.

Уз цркву, остала је по нека српска кућица непродата у Гњилану, али су углавном све до једне порушене, а дворишта зарасла и пуна змија, што, како напомиње Власта, одвраћа Албанце од куповине јер се надају да ће им напуштена српска домаћинства бити дата на коришћење.

„Чули смо да општина спрема одлуку о давању на коришћење запуштених плацева и напуштених кућа чиме ће и то неколико „уџерица“, чији су власници рачунали да се врате, отићи у руке истих оних због којих су наши оставили очински праг“, објашњава Власта.

Сретни што се у истуреном одјељењу Основне школе „Вук Караџић“, у објекту ослоњеном на цркву, још увијек чује смијех српске дјеце и што бар о светим данима звоне црквена звона, Власта и Ранђел жале се да су их све српске власти од 1999. године – оставиле.

„Живи смо сахрањени – ако неко хоће да утврди има ли нас или не, нека погледа списак „помоћи државе Србије“ на коме смо се потписали и на коме смо прецизно навели адресе становања и увериће се да нас још има живих у Лазаревом граду“, наводи Ранђел.

Он тврди да од 2008. године до данас ниједан од функционера Србије није ушао у Гњилане.

Власта и Ранђел наводе да продаја српске земље и имања узима маха, а како и не би кад људи који су до рата радили у фабрикама, за хектар земље узимају од 500.000 до 700.000 евра.

„Одједном чујеш како су постали Београђани или Нишлије. Убиће нас и затрти трагове трчање за тим проклетим еврима“, закључује Власта и каже да ће, како старији Срби „одлазе на онај свијет“, све мање њихових насљедника знати да цијени насљедство које су очеви и дједови муком стицали.

Извор: СРНА