Од првих напада на српска села почело је прикупљање информација о лицима која су учествовала у различитим нападима, убиствима, пљачки, паљевини и то су веома поуздани подаци јер се тичу комшија, бивших колега или школских другова које су жртве лако идентификовале.

напади на српска села

Основни циљ овог истраживања јесте да се избјегне лоше искуство из прошлости када нико у овом подручју није позван на одговорност за злочине против српског народа, пише у Меморандуму о ратним злочинима и злочину геноцида у источној Босни (општине Братунац, Скелани и Сребреница) против Срба од априла 1992. до априла 1993. године, аутора Миливоја Иванишевића.

Многи злочинци су лако, понекад под заштитом својих сународника на власти сакрили своје трагове, па чак и лични идентитет. Постоји много таквих случајева.

Бекто Каменица, из села Јаглићи, предводио је усташке и муслиманске банде у Другом свјетском рату и директно су учествовали у покољу сељана у селу Јежестица када је убијено 120 лица, већином дјеце.

Мухарем Зукић, из села Брезове Њиве, усташа и криминалац, промијенио је име у Нукић у Бијељини и тако избјегао казну.

Сувишно је рећи да они то нису могли да ураде сами.

Сличан је случај са породицама Алиспахић из села Јаглићи или Синановић из Бјеловца…

Говоримо о породицама, што је скоро правило, као и у свим клановима, гдје њихови чланови прате свог лидера. Управо зато ова генерација Срба не смије да допусти да се тако нешто понови. Небројено пута је доказано да ћутање о злочину или опроштај значи не само скрнављење сјећања на жртве, већ се тако даје прилика тој истој особи, његовим потомцима или истомишљеницима да понове злочин.

Наша тенденција да опростимо је сасвим непродуктивна и неоправдана. Она чешће охрабрује на нови злочин него што даје прилику да се злочинац покаје. Живот и пракса су показали да се чешће они који су позвани на одговорност, који треба да плате за то што су учинили – они се покају, док они који су побјегли, они се не кају.

У том случају морамо да слиједимо примјер Јевреја и њихове државе. Они и даље приводе правди злочинце од чијих руку је њихов народ пропатио у прошлом рату. Чак ни пола вијека није предуго за њих. Ми, такође, морамо тако да радимо у будућности. Сви који су починили ратни злочин против припадника српског народа морају бити откривени и морају да одговарају за своја злодјела. Вријеме и простор нису препрека, јер злочини никада не застаријевају, а њихови починиоци су злочинци без обзира на то у којој држави живе.

Поштовање које имамо за наше жртве и настрадале мора бити праћено обећањем да починиоци неће остати некажњени. То је света обавеза живих док и посљедњи злочинац не буду приведен пред лице правде. То је на крају крајева цивилизацијска и међународна норма, коју Срби, такође, не смију никада да забораве.

Наша је дужност, уз поштовање закона међународне заједнице и њених институција, да дамо свој допринос искорјењивању насиља и злочина у интересу мира и хармоније међу људима. На тај начин ми ћемо се такође одупријети насиљу и злочину коме је наш народ изложен.

У Меморандуму је наведена листа имена, уз све доступне податке, великог броја људи који су криви за претходно описане злочине – за пребијање и мучење заробљеника и затвореника, за убиства, покоље, масакр и паљевину, за уништење села, пљачку и разарање.

Обим њихове посебне одговорности још није коначан за било кога од наведених особа. То тек треба да утврде компетентни правосудни и полицијски органи. Ми желимо да истакнемо да ми не позивамо на одмазду, посебно не против невиних људи, ми само захтијевамо да злочинци сносе одговорност за своја злодјела.

Што се тиче одговорности, лако је уочљива одређена разлика међу онима који су учествовали у овом рату. Неки људи само су сијали мржњу, организовали су и подстицали друге и активно су учествовали у активностима против Срба. Овдје мислимо на званичнике муслиманске Странке демократске акције, од којих су многи побјегли у иностранство чим су избили ратни сукоби. Неки од њих су се повукли, док је један мањи број још активан у оружаним формацијама. Међутим, без обзира на њихово понашање данас, њихови поступци резултирали су трагедијом српског народа.

Другу групу одговорних за те злочине чине наредбодавци, командни кадар војске и паравојних формација и различитих локалних оружаних група и банди. Без њиховог пристанка или наредбе тешко да би било који од ових злочина био почињен.

Тек трећу групу чине злочинци, они који су криви за или су директни починиоци одређених злочина, без чијих поступака ниједан план или дата наредба не би били проведени нити извршени. Постоје сигурно неки “гранични” случајеви, односно особе које по својим поступцима спадају у двије или три поменуте групе. Листа ових имена није индикација размјере одговорности, није наш посао нити право да то утврђујемо.

Миливоје Иванишевић је аутор Студије о ратним злочинима и злочину геноцида у источној Босни (општине Братунац, Скелани и Сребреница) против Срба од априла 1992. до априла 1993. године, која је на иницијативу предсједника СР Југославије Добрице Ћосића преименована у Меморандум југословенске Владе, документ који је достављен УН, Стејт департменту, Комитету за спољне послове Сената, те Цији 1993. године.

Документ је на адресе у Вашингтон однио професор Дарко Танасковић, а тадашњи југословенски амбасадор при УН Драгомир Ђокић Меморандум је упутио генералном секретару УН.

Извор: СРНА